„За те 34 секунде се припремаш читав живот“

Кајакаш Страхиња Драгосављевић наставља да ниже успехе. На Европском првенству у Рачицама, освојио је златну медаљу у дисциплини К1 200 метара. У изузетно узбудљивој трци, Драгосављевић је бриљирао, оставивши конкуренцију иза себе и потврдио врхунску форму.
Страхиња се тако уписао у историју као најмлађи сеонирски првак Европе, а судећи по његовој форми и ведром духу, ово је само почетак. Страхиња храбро гази даље, има велике планове, а у све то улаже много труда, напорних тренинга и одрицања.
Тренутно си најмлађи сениор са златом у Европи. Какав је то осећај?
-Познат ми је осећај јер сам већ био најмлађи учесник, једног првенства, па другог па онда и најмлађи освајач два првенства. Јако је леп осећај зато што је то и био мој циљ од самог почетка, моја амбиција да што пре то уграбим. Ипак, све сам радио постепено, нисам журио и ево хвала Богу испунио сам те циљеве баш онако како треба. Брат Марко је до сада био најмлађи освајач првенства са 19 година, ја сам са 18 што је исто за мене посебно.
Свега тридесетак секунди траје трка за коју се припремате практично цео живот, а разлике у времену код прва три места су минималне. Шта теби у тим последњим секундама пролази кроз главу?
-Трудим се да у тим моментима не размишљам ни о чему, ту је стаза, две бове испред и главом пролазим кроз њих. Дакле, битан је само фокус, зато што неко претерано размишљање пре трке ствара тензију. Ту је и велики адреналин који нас покреће јер ми се више од пола године интензивно припремамо за таква такмичења и по хладном времену, два пута дневно по два сата у чамцу. Све то само да бих извеслао једну, две трке од тридесет секунди и да би се само помакао по пола стотинке сваке године, то је велики напредак. Понекад је то све тешко поднети, али кад дођем на трку, искључим се тотално само пустим из себе све то што сам до тада радио на тренинзима.
Да ли је пред такмичење у Рачицама било неких пехова и проблема, како си то препродио?
-Све што не би требало да се деси, десило се, то је неписано правило и ми смо већ спремни на такве ситуације. Увек мора нешто да се деси, макар нека ситница. Ја сам имао проблем са вирусом, одмах први дан чим сам дошао. Завршио сам трку, ушао у финале, међутим требало је издржати тих неколико дана до финалне трке, остати снажан, а не уморити се превише док се тело бори са вирусом, било је јако тешко. Ноћ пре трке сам готово клонуо духом баш због те ситуације, али сам се помолио пред спавање, говорио себи да сам се дуго за то спремао, уложио труд и напор и амбиција и жеља су на крају победили.
Шта те очекује до краја кајакашке сезоне?
-Путујемо у Румунију на првенство за јуниоре и млађе сениоре, то је сад мој ранг и прилика да освојим та првенства. Две недеље након такмичења у Румунији одржава се Светско првенство за јуниоре и млађе сениоре у Португалу, а након тога идемо у Милано и то ће бити круна свега што могу да урадим ове сезоне.
Шта је још потребно да бисмо те гледали на следећим Олимпијским играма?
-У овој дисциплини у којој се тренутно такмичим, К1 200 метара не могу да се појавим зато што то више није олимпијска дисциплина. Надам се да ћу успети да још додатно популаризујем да се поново врати на Олимпијаду. Дисциплина К2 500 метара јесте олимпијска, а ја имам јако доброг партнера с којим са од почетка своје каријере, тако да се надам да ћете моћи да ме гледате на следећој Олимпијади, да могу да представим боје Србије, овај спорт и овај мали град.
И поред озбиљних припрема, свакодневних тренинга и путовања, Страхиња се труди да не запостави школу. Ученик је Техничке школе „9. мај“ те се труди да између такмичења време посвети управо образовању.
Д. Ј. Бујак



