Представљен роман „Сентиванац“ аутора Рајка Игића

Свој првенац, роман „Сентиванац“ академик Рајко Игић промовисао је у среду, 12. марта у Народној библиотеци „Вељко Петровић“. Рајко Игић рођен је у Деспотову, а роман је делимично и аутобиографски, јер говори о детињству, који је аутор провео у тадашњем Сентивану. 


Како је рекао, пре 88 година је рођен у Сентивану и то место је остало у њему читав живот, као незаобилазно, а у успомени му је додаје, остала и Бачка Паланка. Бројне успомене из детињства, периода Другог светског рата, али и рада у Америци налазе се управо у овом роману.

-Када сам завршио четири разреда основне школе, мама ме је довела возом у Бачку Паланку да ме упише у први разред Гимназије, тада сам имао 11 година. Из воза сам видео Фрушку гору, Илок, цркву и нанизане куће. Тражио сам мами да ме одведе скелом до Илока и то је за мене изузетна успомена јер нисам никад до тад био у брдима. Данас деца до 11 године обиђу свашта, а ја сам први туд тад видео брдо изблиза, започео је причу о својим успомена академик Рајко Игић.

Рајко Игић је школовање у Гимназији започео у Бачкој Паланци, а затим у Сомбору. Медицински факултет завршио је у Београду након чега је радио као професор на више факултета, у Србији и у Босни, а онда је отишао у САД где је радио у великој државној болници, где је био саветник за научна истраживања. У Бањалуци је био уредник медицинског часописа.

-После пензионисања, вратио сам се у Србији јер Чикаго није мој град. Тамо су ми деца и волим да боравим и тамо, али ми је овде лепше, ово је моје, додао је Игић.

Роман „Сентиванац“ делом је писан по истинитим догађајима, утисцима из одрастања у Деспотову, а делом има и измишљених догађаја и личности. Ипак, прича аутор, читалац не може да зна, док чита, шта је фикција, а шта није.

-Пола ликова је стварно, пола је измишљено. И ја се спомињем у том роману, ја сам Бата. Радња почиње 1941. годином, а најважније ми је било како ћу почети писање те књиге, јер је то најважније уколико желите да читалац настави са читањем. Ту ми је доста помогао један задатак који сам као гимназијалац, у последњој години школе, добио слушајући енглеску књижевност у Америци. Професор нам је дао списак пет романа и рекао да прочитамо првих неколико страница у сваком од тих дела. Упоредиђали смо како је који писац кренуо, који нам се највише свидео и то је најлепше вежбање у књижевности било. Мислим да би то и наши професори овде требали да раде то са децом, да они виде како почињу романи и да их упореде. То ми је веома помогло сада када сам хтео да пишем, јер увек је најтеже почети. По мојој процени, мислим да сам почетак направио скоро генијално, са осмехом каже аутор романа „Сентиванац“.

Радња књиге почиње у Сентивану у цркви, где аутор са оцем одлази на јутрење као четворогодишњак.

-Ми се молимо Богу, а у исто време Београд је бомбардован већ два пута тог јутра. Авиони су долазили из Румуније и Мађарске, погинуло је много људи, разрушено на хиљаде објеката… Дакле, са једне стране ми смо се молили Богу, а са друге разаран је наш главни град. Касније прича иде својим током. Морам да кажем да сам добио „критике“ од пар читалаца који су рекли да када почнете са читањем, не можете престати, додаје наш саговорник.

Овим романом, додаје Игић, испунио је своју жељу, али оставља могућност да једног дана буду објављени и наставци књиге. Роман „Сентиванац“ биће поклоњен библиотекама у Србији, како би свим читаоцима био доступан.

Д. Ј. Бујак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *