Кроз веру у Бога до олимпијске медаље

Трећи, а уједно и последњи светски куп у кајаку, у текућој сезони, одржан је у Монтреалу. Дефинитивно, две златне медаље Марка Драгосављевића, репрезентацију Србије довеле су у сам врх Светске ранг листе. Марко је освојио златну медаљу у дисциплини К1 200м и у дисциплини К2 на 500м, где је веслао са Жарком Јаковљевићем. Следи Светско првенство које ће бити одржано у Пољској, у граду Познању, од 26. до 30. августа. Наш саговорник се вратио у Бачку Паланку са најсјајнијим одличјем око врата. Искористили смо прилику да са овим врхунским кајакашем разговарамо о успеху који је остварио, о припремама за трке, мотивацији…
Изгледа да су се све коцкице посложиле у Монтреалу. Како си доживео освајање златних медаља и како су изгледале трке?
-Не могу рећи да ми је било одједном, неочекивано, пролазио сам већ кроз ово и навикао сам да освајам медаље и да правим велике резултате. Имао сам малу паузу, стагнацију са резултатима, једноставно се коцкице нису поклопиле. Сад се све, верујем уз Божију помоћ, вратило у добар колосек и мислим да сам на правом путу да правим резултате чак и боље него ранијих година. Преписујем то неком сировом таленту. Било је резултата доста, мала стагнација и сад на велика врата сам се вратио, са чак бољим резултатима. Никад нисам на неком Светском купу или такмичењу веслао три дисциплине, што значи девет трка у густом распореду, између једноседа и четверца, да будем на том нивоу, да свих девет трка извеслам на максималном, најачем нивоу, да прођем кроз све квалификационе трке доминантно и да се борим у све три за медаље.
Како успеваш да каналишеш адреналин и фокусираш се у тренуцима када секунде одлучују о победи?
-Ранијих година сам губио енергију на неке успутне ствари. Tрему сам претварао у адреналин, али тај позитивни, ако тај адреналин није усмерен како треба, расипао сам енергију које је било много и увек је има, на небитне ствари, које се нису показале добре за одлучујуће моменте. На конто тога сам губио неке медаље и битне позиције. Почео сам да радим на самосмиривању, много сам се окренуo вери и Богу. Верујем да само тако резултата неће фалити. Ово такмичење ми је било доказ тога да је прави, исправан пут, само у вери. Тако успевам да каналишем тај суви адреналин, баш тамо где треба. Никад мирнији нисам улазио у трке и током трка био мирнији.
Шта те мотивише, страх од пораза или жеља да поново осетиш тријумф?
-Прошао сам и једно и друго. Сад тражим мотивацију да испуним свој пун потенцијал. До сад га нисам користио, мислим да ми је то сад највећа мотивација. Олимпијска медаља је мој потенцијал и мислим да ће тај пун потенцијал бити у Божијим рукама. Мислим да ми је то највећа мотивација, да себе померим, како се померам у приватном животу тако да се померам и у спортском. Пре сам то раздвајао, а сада верујем да приватни и спортски живот морају ићи један за другим. Ако се то добро уклопи, то је нешто најбоље за професионалног спортисту, што може да се деси.
Шта ти пролази кроз главу на стартној линији, неколико секунди пре него што судија означи почетак трке?
-Више ништа, само молитва. Дуго сам у професионалном кајаку, ово је четрнаеста година да сам сениор, кроз све те године било је пуно успона и падова. Падова је било из простог разлога што сам правио почетничке грешке. Током трке не размишљам о исходу, идем на све или ништа. Сад чистим главу, не размишљам ни о чему, најмирнији сам док се загревам пре трке, али кад долазим пет минута пре старта, чистим мисли, не занима ме ништа што се дешава око мене, ја и моја стаза. То је та моћ тренутка.
Како се носиш са притиском и великим очекивањима?
-Желим да будем у садашњости. Идем за месец и по дана на Светско првенство, уопште не размишљам о томе, имам припреме, моје је да се припремим максимално физички, да будем ментално присутан.
Како проналазиш мотивацију да наставиш даље након освајања медаља?
-Највећа мотивација ми је да освојим олимпијску медаљу. Био сам већ на Олимпијади, освајао сам квоту али нисам отишао из оправданих разлога, за Токио нисам био спреман, за Париз сам био спреман. Борили смо се за медаљу, али је нисмо освојили, сад имам још једну шансу да пробам да је освојим. Кад то завршим који год исход буде, онда могу да кажем не кајем се ни за шта, то је било то од мене.
Кајак захтева савршену равнотежу снаге, издржљивости и технике, који је најтежи за усавршавање?
-Равнотежа се стиче у млађим данима, али за успех је битан баланс свега тога. Мора да буде једно са другим усклађено и снага и издржљивост и техника.
Како видиш развој кајакашког спорта и шта би саветовао младим генерацијама?
-Мислим да идемо ка добром смеру, наравно може увек боље и надам се да ће се сви потрудити, који могу да утичу на то, да буде боље, да идемо у корак са временом. Деци би поручио да којим год спортом да се баве, да се баве из чисте љубави. Присталица сам тога да се проба више спортова, да пронађу сами себе.
Ј. А. Влаховић



