Косово и Метохија је део наших душа

„Када сам ја први пут ишао на Косово и Метохију, имао сам утисак да ћу ја доћи тамо и ободрити те људе. Верујте, десило се обрнуто, они су све нас ободрили више него ико. Ја одем тамо да се духовно одморим и заиста се постидим много пута јер ја долазим из неке зоне комфора, а онда одем тамо и видим, у једној „цивилизованој“ Европи, један гето, један тежак живот“.
Док готово свакодневно слушамо вести које стижу из јужне српске покрајине, Косова и Метохије, свесни смо да наш народ тамо живи изузетно тешко. Коментаришући све то, умемо често да изнесемо наше мишљење, због чега је то тако и ко њима и како може да помогне, тачније чекамо да помоћ српском народу тамо упути и магично оствари неко други. Нико од нас као појединац можда нема моћ да реши толико сада већ запетљану политичку ситуацију, али да помогнемо на конкретан начин, можемо сви.
Чланови Удружења „Срцем за Космет“, њих око 50 нису седели, гледали вести и чекали да тамо неко помогне. Већ две године, као званично регистровано удружење, а и пре тога, ови вредни Бачкопаланчани, верници Српске православне цркве, сваког месеца посећују српске породице на Космету и уручују им конкретну помоћ – од хране, кућне хемије и козметике, преко беле технике, огрева, гардеробе и свега оног што је потребно за један достојанствен живот какав заслужују. Све што чине, чине искључиво уз благослов Божији, јер без тога се кажу, не упуштају ни у једну мисију.
Јовица Ковачевић, Павле Кнежевић и Давид Ловренчић, чланови Удружења Срцем за Космет, за Недељне новине причали су о својим искуствима, емоцијама и пријатељствима са Србима на Космету. Открили су нам да су одласци на Косово и Метохију пробудили осећања која нису очекивали, а неки сусрети оставили су ожиљке који и данас изазивају тугу и сузе.
Јовица Ковачевић, заједно са садашњим председником удружења, Луком Мандићем, дошао је на идеју да све оно што су већ радили, прикупљали и односили народу на Космету, озваниче, формирају Удружење и тако допринесу ширењу хуманитарне акције.
-Претходне две и по године, сваког месеца одлазимо на Космет. Ми сви идемо у цркву редовно, што је исто јако битно и мислим да је то један од разлога што нас Господ подржава. И сам Господ каже „где је двоје, троје, ту сам и Ја уз вас“. Није у питању само новчана помоћ, ми смо нашим људима тамо набављали на пример и веш машине, пећи на чврсто гориво, прича Јовица Ковачевић.

Господ такође каже „Kо има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има“, мислећи на љубав, пажњу и радост коју несебично треба да дајемо другима. Доброта ових људи и жеља да дају и пруже другима у невољи, баш уз благослов, сусрела са добротом других те је Лука Мандић приликом боравка на Космету успоставио контакт са др Бојаном Павловићем који и данас представља продужену руку Удружења „Срцем за Космет“. Он ради као лекар у Ораховцу те познаје социјалну ситуацију сваког грађанина.
-Ораховац, нажалост, има свега 200 људи. То је данас у правом смислу енклава. Једна улица, радијус 150 метара. Тако да нам је он много помогао и данас то чини, упутио нас на многочлане породице, породице у којима је неко од чланова болестан. То нам је много олакшало јер смо тако могли из месеца у месец да правимо план шта ћемо, коме и када однети. Куповали смо и деци електричне тротинете и ја вама не могу да опишем колико је велико одушевљене те деце, рекао је Јовица.
Сав новац који скупе искористе да породицама прибаве бар најосновније ствари, храну и кућне потрепштине. Кажу како их наши сународници понекад жељно ишчекују нарочито у данима прославе крсне славе јер се деси да једноставно немају чак ни најосновније намирнице попут брашна.
Павле Кнежевић иначе родом из Београда, већ 15 година живи у Бачкој Паланци. Он додаје да много тога што ми овде подразумевамо и ни у једном моменту не доводимо у питање да ли ћемо то приуштити себи или не, српске породице на Космету се томе неописиво радују. Једна од таквих ствари свакако јесу дрва за огрев.
-То је била таква радост када су дрва стигла, да се то не може описати. Већина нас то овде напросто подразумева и не размишљамо уопште о томе, каже Павле.
До сада су се, како кажу, већ и адаптирали на начин живота који Срби живе на Космету, али на почетку, током првих одлазака било је тешко. На питање шта је на њих оставило највећи утисак, одговор су најпре биле сузе.
-Први пут кад сам отишао у Ораховац, још пре него што је основано удружење, ми смо између себе скупили новац. Организатори су рекли да ми долазимо, да је потребно да стану у ред. Тај ред је, верујте, био као мимоход. Ту бих желео да споменем једну баку, она је такође стала у ред. Звала са Живана. Када сам њу видео, то ме је оборило. Прошле године, бака Живана трагично је настадала у пожару у својој кући, кроз сузе нам је испричао Јовица.
-То су јако емотивне ситуације, јесмо се ми адаптирали, али не може човек, ако је имало човек, да постане имун на такве ствари. Када сам ја први пут ишао на Косово и Метохију, имао сам утисак да ћу ја доћи тамо и ободрити те људе. Верујте, десило се обрнуто, они су све нас ободрили више него ико. Ја одем тамо да се духовно одморим и заиста се постидим много пута јер ја долазим из неке зоне комфора, а онда одем тамо и видим, у једној „цивилизованој“ Европи, један гето, један тежак живот. Људска права тамо не постоје, поготово за наше људе.
Очекивали су смркнута лица, а добили осмехе. Срби на Космету апсолутно су свесни своје ситуације и о томе озбиљно причају, али наши саговорници кажу да су изузетно стамени и јаки. Деца су срчана, пуна живота, експлозивна и иако над њиховим животима све време стоји сивило, радост и мир који носе у себи подижу њихове главе и испуњавају њихова срца.
Када описује Косово и Метохију, Давид Ловренчић из Удружења Срцем за Космет, практично описује део себе, део свог срца.
-То је део нас, Космет је извор одакле сви ми потичемо и невероватан је осећај био на том мом првом путовању. Био сам део организације прошлогодишњег турнира за децу који смо као Удружење организовало на Космету. Та деца су била толико срећна, да не знам ко је више био испуњен задовољством – ми старији који смо учествовали или сама та деца. Таква енергија овде не може да се осети, баш због тога што много тих ситница подразумевамо, рекао је Давид.

На фудбалском турниру прошле године учестовало је 220 деце из Штрпца, Гораждевца, Грачанице, Ораховца и Велике Хоче. Толико живота и енергије нису, кажу, одавно видели.
-Поделили смо медаље свима, пехаре и захвалнице такође. Пре почетка турнира отишли смо сви заједно у цркву, иначе у Великој Хочи има 13 цркава и манастира. Деца су отишла на молитву, орио се „Оче наш“, да би након тога сви продефиловали са заставама и наравно уживали. Такав ред, такво поштовање и склад, деца су била заиста невероватна. Тада смо и схватили да њима толико нису потребни пакетићи, они тога добију доста, већ им је потребна социјализација, дружење са вршњацима. Неки од њих никада нису ишли у биоскоп. Тако да гледамо да организујемо било шта само да се они друже, јер су деца на Космету највише тога жељна, додао је Јовица Ковачевић.
Да бисмо знали куда у будућности да идемо, најпре треба да се вратимо нашим коренима, а Космет је наша историја, сматра Давид.
-Мој савет свима, а поготово младима јесте да оду на Косово и Метохију, на било који начин, пуно тога ће тамо схватити и научити, најпре о себи а онда и о историји свог народа, рекао нам је Давид Ловренчић.
До сада су за свој рад добили прегршт захвалница, али оне и нису толико важне. Осмех и гостопримство које их сачека сваки пут кад посете наше сународнике јесте оно највредније и најбоља потврда њиховог рада. Разговарати са људима који су спремни да жртвују своје време и труд да неком учине живот лепшим била је најпре част а онда и благослов. Подсетили су ме колико се заправо мало трудимо око других, а превише мислимо о себи, колико је важно дати јер ћемо тек тада добити све што нам је потребно.
Д. Ј. Бујак



