Како се правилно слави крсна слава

Један од главних обележја једне српске православне породице јесте управо крсна слава. У ово доба године почиње прослављање светаца које као крсне славе обележавају породице.
Славу правимо, на славе идемо, али се често дешава да видимо различите обичаје или од старијих чланова породице чујемо шта ваља, а шта не. Из тог разлога питали смо ђакона при Светојованском храму, Бранка Батала шта је најважније када је у питању обележавање крсне славе.
Како једна православна породица треба да прослави крсну славу?
Православна породица, на чијем је челу отац као домаћин те мале цркве, треба да оствари контакт и однос са својим парохијским свештеником. Живимо у слободној држави, нико нам не брани да посетимо храмове у нашим местима, да комуницирамо и општимо са својим духовницима и свештенством. Први корак почиње од самог човека, тј. домаћина, који има духовну обавезу да држи своју породицу у крилу Цркве. На тај начин ће обезбедити не само Божије присуство, већ и сваки благослов који добијамо живећи по Божијим законима. Тај корак почиње позивом свештеника да дође да освети воду у стану/кући. Освећену воду, домаћица или домаћин користи да би се направио славски колач. Неко грешком баци освећену воду, али се то нипошто не сме радити, јер је освећена – користимо је у свакакве сврхе почев од испијања, коришћења у оброцима, употребљавања у случају тегоба итд. Поред славског колача се донесе и припремљено кољиво као символ нашег сећања на наше упокојене ближње и њихово васкрсење.
Славски колач и кољиво се донесу на дан славе или уочи славе у храм ради сечења, преливања и освећења. Том приликом се парохијски свештеник моли за домаћина и његове укућане, што не треба олако схватати, већ благодарно и са страхом Божијим урезати молитвене речи у наша срца.
Када се колач пререже и кољиво прелије, однесе се дому ради раздељивања укућанима и гостима што имају доћи на прославу славе породице. Поред припреме јела, славског колача и осталог што смо поменули, важна је и духовна припрема породице за славу. Свака слава (празник или светитељ) има своју химну, тј. песму коју зовемо тропар. Породица може научити децу да отпевају химну свом светитељу заштитнику. Лепо је када и деца науче тропар своје славе, молитву пре почетка ручка, или неку духовну песмицу. То није тешко, већ је богоугодно и лепо. Учењем тропара отварамо и прилику за разговор о свом светитељу, о његовом животу и делима.
Нико није у обавези да прави гозбу за 3 дана или 50 званица, већ да у миру и молитвеном расположењу проведу дан уз упаљену свећу, сећајући се врлина, Божијег благослова, сродника живих и покојних. Наравно, не треба ни заборавити ни житије светитеља којег славимо и зашто смо се уопште и сабрали тог дана.
Шта свака славска трпеза мора да има?
Неопходна је свећа која нас подсећа на Христово Васкрсење и Царство Небеско, на светлост, односно пламен који одгони таму. Кад је у питању оброк, осим посног периода, нигде не пише како и шта мора бити припремљено, већ се свако труди да за госте изнесе што боље. Неко ће изнети вино из неке чувене бербе, неко ће припремити посебну врсту хране, али томе не треба робовати. Ваља се пре свега радовати што је дошао дан када славимо заштитника/патрона наше породице.
Када слава датумски падне у среду или петак, или било који већи Црквом прописан пост, породици је у духовном интересу да припреме тог дана посну трпезу, јер поштујући Божански закон и ми се тада држимо Господа, знајући да је Он живот сам по себи. Парче меса није вредно удаљавања од Господа и непоштовања Његових заповести.
Живимо у времену када се крсне славе понекад обележавају у ресторану. Какво је Ваше мишљење о томе?
Сматрам да је најбитније да се слава прослави. Нико нема право да набија на нос или наређује где ће ко славити или шта ће припремити за славски ручак. Али ту треба подвући линију у смислу да се објасни смисао славе.
Слава се прославља у оквиру породице у породичном дому где породица тренутно живи. У просторији (углавном је то трпезарија/дневна соба) се налази икона са кандилом, постави се сто за дочекивање гостију. Као што су у Христово време Јевреји скромно дочекивали госте и радовали се на Шабат, тако и ми не треба да се стидимо својих домова или да се плашимо колико посла има, већ сваки члан породице у томе треба да учествује. Велики део посла падне на домаћицу, али зашто и домаћин не би учествовао у припремању, било кроз прање судова, било кроз намештање столова, уређивању просторије? Деца исто могу бити од немале помоћи.
Чак и ако неко живи сам, то га не спречава да купи свећу и у својим могућностима обележи славу. Слава је не само породични најбитнији догађај, већ и лични догађај који се слави сваке године. Из практичних разлога некоме одговара да прослави славу у ресторану, али предност увек дајемо прослављању славе у свом дому где живимо и где је упаљена свећа и где се налази икона светитеља који чува нас и наш дом.
Ко и када треба да спреми славски колач?
Углавном се домаћини ослоне на домаћице, али то не мора да буде и правило. Сваки члан породице се може окушати у томе. Било какав труд на том пољу ће увек Бог благословити. Ако је домаћица преоптерећена, онда нека то уради домаћин. Нека то буде и мали колач и није важно какав ће испасти. Поента је да се уложи лични труд, руке и молитва у његову припрему.
Славски колач и кољиво се припремају дан пре славе да би се могло однети у Цркву и осветити, да би касније тај освећени колач и кољиво разделили међу нама и са гостима ради освећења свих и свега.
Д. Ј. Бујак



