Када живот пише песме

Духом млада, весела и раздрагана, дама која каже да пријатеље не би дала ни за шта на свету. Воли живот и сваки успон и пад, осмех и сузу, радост и патњу. Такве емоције довеле су до тога да почне да пише песме и кроз поезију пронађе себе и свој мир. Ана Тадић из Бачке Паланке чланица је Књижевног клуба „Дис“, а до сада је објавила три збирке песама.


И као што то често бива када је књижевност у питању, и Ани је велика животна бол била мотив да се окрене писању. Њене песме су аутобиографске, али се у њима може пронаћи свако ко је макар једном осетио праву љубав. Поезија јој Ани била оружје у борби да се подигне после мноштва животних падова.

-Кажу да људи често пролазе кроз живот који је посут ружама, али и пун трња. Ја сам живела тако да је моје детињство било прелепо, па сам имала диван брак, све ми је било баш тако, посуто латицама. Онда се догодило, после 39 година и девет година брака, да изгубим моју вољену особу. Тада почиње моја борба за живот, често сам пута падала, али сам увек себи говорила да је битно колико пута човек устане. Тако сам почела да пишем и да сликам. Верујем у Бога и мислим да је та вера водиља кроз живот јер све добијемо од Њега. Много сам се молила, па чак Му се и писаном речју молила да ми омогући да се подигнем и идем даље кроз живот, започела је своју причу Ана Тадић.

Песме су напросто долазиле, посебно ноћу јер како каже, слабо спава и највише пише ноћу. Одлучила је да своју поезију покаже свету па је постала члан КК „Дис“. Ненад Неша Живков тада је био председник Књижевног клуба Дис, а Ана је изразила жељу да постане део удружења, па макар само кафу да кува. Та анегдота се, додаје Ана, и данас препричава.

Баш као што су велики писци попут Лазе Костића, који је написао непревазиђену песму „Santa Maria della Salute“ или Јован Јовановић Змај, који је написао „Ђулиће увеоце“ када је изгубио своју децу, дакле у најтежим животним тренуцима, тако се и у Ани пробудила та жеља и потреба да пише. Углавном пише аутобиографске песме, које дотакну свакога. Оне су поучне јер говоре о респекту према самом животу. Ана и њена животна прича још један су доказ да животни порази умеју да испишу најемотивније стихове.

-Најпре сам објавила књигу „Рањена птица“, насликала сам и слику под тим називом. Уследила је збирка песама „Кад звонар звона утихне“, такође је посвећена мом супругу. Трећу књигу сам посветила својим пријатељима и она се зове „Мирис душе“, радила сам је и у прози и у стиху и то је књига која се чита у континуитету јер се на тај начин види мисао коју сам хтела да изнесем, каже она. Кроз песме сам водила разговор са мојом вољеном особом. Имам јако пуно песама о ноћима које су дуге, тешке и тамне у којима се налазе успомене и памћења. Захвална сам управо што могу свега да се сећам, што имам децу и малог унука који је мени велика подршка, додаје Ана Тадић.

Када је завршила основну школу, имала је велику жељу да упише уметничку школу, међутим отац то није дозвољавао. Радни век је провела у правној служби, али љубав према уметности је остала део њеног живота па се поред писања бави и сликањем.

-Ја још увек учим животну школу, а та школа је најважнија. И док је задњи трептај ока, човек учи животну школу. Уважавам сваког, сматрам да никог не треба унизити и понизити, волим цео свет и све што нас окружује и та љубав ме води кроз живот, рекла је наша саговорница.

Ана је добитница више признања за своју поезију, али како каже, највећа награда јој је њена публика која је прати, загрли и подржи.

Д. Ј. Бујак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *