Интервју: Бојана Кнежевић (Младежић)

Некадашња каратисткиња Бојана Кнежевић (Младежић), која је девет година узастопно проглашавана за најбољу спортисткињу у нашој општини, за наш лист је причала о тренерском послу у Карате академији „Бушидо“ с обзиром да је пре две године завршила такмичарску каријеру.


Рођена је 1996. године и практично је цео свој живот посветила каратеу. Као такмичар је највеће успехе постигла представљајући Бачку Паланку и карате клуб Тиквару. Најзначајнији успеси су јој су освајање четири европске медаље у појединачној конкуренцији и једна са ката тимом за кадеткиње, бронзана медаља у јуниорској категорији освојена на Светском првенству у Гвадалахари, док је у сениорској конкуренцији доминирала у извођењу ката у Србији. Као сениорка је носилац медаље са Балканског првенства.

Бојана је карате почела да тренира 2005. године, а након завршетка такмичарске каријере почела је да се бави тренерским послом у Карате академији „Бушидо“.

Како си се одлучила на тај корак?

-Осетила сам пред крај такмичарске каријере тренутак када би требало да се повучем. Тренерски посао ме занимао одавно и у тај сегмент каратеа сам ушла пуна енергије и знања, почиње причу Бојана Младежић.

Шта те као тренера највише инспирише?

-У тренерском послу гледам себе и као такмичара и много ствари препознајем код каратиста шта им се дешава у одређеном тренутку. Ту мислим и на пубертет и на оно шта им у ком тренутку више одговара. Тренерски посао има пуно изазова и за мене је много тежи од такмичарског дела. Као такмичар се припремам и уђем на татами, одрадим најбоље што могу и то је то. Као тренер је, међутим, све другачије. Спремаш некога за такмичење, седиш у тренерском боксу и не можеш уместо њега нешто да урадиш. На почетку мог тренерског рада сам имала дозу позитивне треме, јер и даље ослушкујем да ли такмичари имају трему и да ли се боје нечега. Ту зависи доста и ко иза тебе седи. Имам ту срећу да ми је највећа подршка Иван Куневски који је био мој тренер док сам била такмичар и од кога сам доста ствари научила. За мене је јако битно што код нас у клубу постоји мушки и женски део тима. При томе, не делим карате на мушки и женски спорт, већ сматрам да имам бољи приступ када су девојчице у питању, да могу да боље да разговарам са њима о нечему што их мучи. Једноставно, да оне имају поверења у мене и обратно, да сваког тренутка могу да ми се повере.

Које узрасте у Карате академији „Бушидо“ тренираш?

-Тренирам од најмлађих почетника узраста 6 година, па до наших репрезентативаца. Они су средњошколци узраста до 18 година. Приступ раду на тренинзима је, наравно, различит, ту тренер мора да буде психички спреман. Имате тренинге са почетницима где радимо моторику, а за сат времена треба да се пребациш на старије узрасте који се увелико баве каратеом.

Да ли има довољно интересовања код деце за тренирањем каратеа у Бачкој Паланци?

-Има, Бачка Паланка је лепа и права спортска средина. За мене је пожељно да се деца баве било којим спортом и то представља, по мом мишљењу, успех. Карате није само мушки спорт, а имамо пуно девојчица које тренирају у Карате академији „Бушидо“. Врло је важан осећај припадности клубу, јер смо ми као нека велика породица. Људи препознају струку и ми имамо знање које преносимо на децу.

Колико имате такмичара у Карате академији „Бушидо“?

-Код нас у клубу сада има око 60 каратиста. Ове сезоне имамо десет регистрованих такмичара више у односу на прошлу сезону. Е сад, имате каратисте који тренирају овај спорт рекреативно, такмичаре и оне који се професионално баве каратеом. Постоје случајеви где дете почне да тренира карате код нас, после месец дана напусти, оде да се опроба у неком другом спорту и онда родитељи зову да питају може ли да се врати код нас. Наравно да може, код нас су свима врата широм отворена. Поред деце из наше општине, имамо такмичаре из Бегеча, Сремске Митровице, Новог Сада. То говори да постоји интересовање, чак и из других клубова.

Како изгледа твој тренинг?

-Тренинзи за почетничку групу деце трају по сат времена, а за старије повећавамо. Са онима који се спремају за такмичења радимо и два пута дневно. За почетнике радимо највише моторику и увек крећемо од базе, односно технике, а после тога се уче кате за полагање за појасеве и за такмичења.

Шта бисте поручили деци да се определе за овај спорт?

-Прво, требају да погледају тренинг, да виде шта је заправо карате, да их привуче ако постоји љубав према овом спорту и да буду упорни. За мене су јако битни истрајност и упорност, јер то доводи до врха. Поручила бих да пробају, јер карате као спорт нуди више. Нису ту само тренинзи у сали и такмичења, већ константно има неких нових иновација. Карате није само спорт, то је начин живота.

Д. З.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *