Гимназијалци након 55 година матуре

У среду 22. априла, догодила се магија сусрета. Ушушкани у амбијенту ресторана у чистој природи, поделили су своје успомене, догодовштине, немире и све оно што је било и што ће бити. Састала се генерација која је Гимназију у Бачкој Паланци уписала давне 1967. године, а завршила 1971.
Пре 55 година били су матуранти, а данас су срећни што су могли поново да поделе осмех и реч. Било их је око 50, бивших ђака и по који разредни старешина. Преносимо уводни говор Вукице Родић, којим су поздрављени присутни:
-„За умне људе и лијепе жене не постоји старост. Племените ствари не старе, него само промене изглед, често чак и на љепше.“ Генерацијо моја, ово смо ми! Велики Јован Дучић као да је нас гледао кад је ово рекао. Умни људи и лепе жене! Сећам се нас кад смо били матуранти како смо после часова настављали да причамо о ономе што смо на часу учили из биологије, историје, филозофије, српског… Нарочито после часова српског, јер ту је било тема: Андрић, Селимовић, Шекспир, Толстој… И већ тада сам знала да то није одлика просечних матураната. Те наше дискусије где свако брани свој став, да сам нашем другу Дикићу, који нажалост није више са нама, у неколико речи рекла да је демагог. Било је, сигурна сам да се и ви сећате много сличних догађаја који су нам, сада из ове наше стварности, још лепши и занимљивији. Од тада, од тих матурантских дана, прошло је много пролећа, и Дунав који је сваке секунде другачији, а замислите колико секунди има у ових наших 70 и нешто година?! Ја сам се зауставила на 70, а у глави на много мање година! И шта: године су само број! Наша душа је бесмртна и зато је вечно млада! Зато се ми још увек радујемо лепоти у сваком облику, зато наше срце још увек затрепери, зато изненадни нежни осмејак кад помислимо на неког или неке дане. Тако и треба, без обзира на неке другачије тренутке у нашим животима, не баш лепе, а имали смо их, свако од нас. Али и за то имамо решење: кад је најтеже, кажем: и ово ће се звати јуче! И баш тако, прође, а остане само лепо. Јер, све је до нас: ако мрачиш, мрачно је, ако светлиш, светло је, рекао наш мудри народ. И генерацијо моја, желим нам да увек светлимо, да сваки тренутак улепшамо, можемо ми то, имамо и знање и искуство да све учинимо другачијим и бољим. Св. старац Серафим Саровски је рекао, ако смо ми у смирењу, и то је она унутрашња светлост, сви око нас ће се тако осећати. И још нешто, генерацијо моја, ви сте они које ја, осим родбине, најдуже познајем у свом животу, неке чак од забавишта! Зато сте ми посебни и желим вам стварно, истински све најбоље у сваком тренутку вашег живота. Да цитирам још једног нашег великана јер он је ово рекао у неким нашим годинама: „Оно што не боли није живот, а оно што не пролази није срећа!“ – Иво Андрић. А један од највећих, Шекспир, ово: „Увек сам срећан. Знаш зашто? – Јер, ништа не очекујем од других… Очекивања често боле… Живот је кратак… Зато волим свој живот… Буди срећан… И не престај да се смејеш… Живи за себе… Зато, уживајмо данас заједно!
Било је ово веома дирљиво и дубоко истинито, да све и дође и прође, као и да треба да светлимо увек, како због нас самих тако и због других. На овом скупу било је много школованих људи, боема, људи који знају речима да исказују своје емоције, па нас је тако веома дирнуо и коментар са одржаног састанака, једне матуранткиње, професорице у пензији, жене изузетне енергије, која не воли да сe експонира, а где год да се појави светли… Рекла ми је:
„И онда смо се срели. У два поподне дошли су они који су напустили школске клупе далеке 1971. Дуго су трајале припреме за ту матуру… рекао би Балашевић. Наша два организатора Нада Мишковић и Бранислав Сливка, успели су да дивно организују сусрет, који је имао садржај. Ушетали смо у Гранд, помало оштећени временом и врло извесним годинама. Дошла су нам и два професора Александар Рац и Цвијетин Легиновић. Хвала им. Сетили су нас се, јер су пред нас стали као млади, први пут међу ђацима. Истовремено смо били млади и они и ми. Осталих професора или нема или су у дубоким годинама. Морам поменути разредне старешине: Новицу Перошевића, Лазу Анђелића и Луку Пјевовића. Поздрав свим нашим професорима на овом и оном свету… Многи ученици нису дошли. Разумемо. Не осећају припадност, болесни су или их на жалост нашу више нема. Шта је обележило ових 55 година? Један диван рођендан наше Смиљке, прослављен на матури, добра музика, исповести које су и наше страдање и наш лет, лепе анегдоте, химна академаца „Guadeamus igitur“, поздравни говор Вукице Родић, насумично хватање микрофона за песму или стих и да не заборавим тако лепу реч ЉУБАВ. Да се нисмо волели не бисмо се ни срели. И нико није био стар. Негде иза наслага година чучало је оно тек пунолетно дете које је своју матуру прославило на Карађорђеву уз трубаче, а без гламура и фотографа. Сећали смо се детаља и хаљина које труну по ормарима. Проговорило је оно дете које је знало за лепоту пријатељства и поштовања и професора и другова. Часни човек у малом, који је данас редак. Мислим да је овај сусрет опомена и пример младима како се чува припадање, пријатељство, љубав, сећања… како се спашава заједништво. Са својим вршњацима заборавиш и године, и болести, и неспоразуме. Остане ти да уживаш у тренутку који је једино известан“ .
Д. Б.
Фото: Приватна архива



