Данас славимо Свету Петку

Српска православна црква (СПЦ) данас слави празник посвећен Преподобној мати Параскеви, познатој као Света Петка, која је једна од најпоштованијих светитељки у српском народу.


Света Петка је била хришћанска византијска подвижница из 11. века, а дан њеног помена, Петковдан, обележава се 27. октобра и шеста је слава по броју свечара у Србији.

Култ Свете Петке је изузетно развијен у Србији, Грчкој и другим православним балканским земљама. Отуд и различити епитети који стоје уз њено име Петка Балканска, Српска, Грчка, Бугарска, Румунска, Македонска, Епиватска, Београдска, Трновска и тако даље.

Верници обележавају дан када је Света Петка, која је српског порекла, окончала овоземаљски живот.

Рођена је у Епивату, код Калитракије у Малој Азији, а према записима српског владике Николаја Велимировића, пореклом је Српкиња. На иконама је представљена у женској монашкој одежди, са крстом и миртином гранчицом, симболом мучеништва.

У епархијама СПЦ посвећено јој је око 250 цркава, а најпосећенија је капела на Келемегдану која носи њено име и у којој се на дан празника сваке године окупља десетине хиљаде верника.

Поштује се у целом православном свету, а на поклоњење њеним светим моштима које почивају у Јашију у Румунији долазе и припадници других религија, верујући у њену исцелитељску моћ.

Прве записе о Светој Петки оставио је Григорије Цамблак, а међу њима је и опис преноса њених моштију из Видина у Србију и до Београда (1403.године) и то заслугом монахиње Јефимије и кнегиње Милице које су дозволу измолиле од султана Бајазита.

Верује се да су од времена деспота Стефана Лазаревића сто година почивале у стени поред калемегданске капеле и извора Свете Петке и да су јој на поклоњење долазили и православни и католици, па и мухамеданци, тадашњи окупатори Србије.

Капела посвећена Светој Петки у Силбашу

На источној страни села Силбаш, на путу за Нови Сад, постоји, као власништво Црквене општине, Водица на којој је 1862. године саграђена капела посвећена Преподобној мати Параскеви, на дан чијег празника је, исте године, и освећена. Капела скромних димензија украшена је разним иконама искићеним пешкирима. На средини се налази налоњ са целивајућом иконом. На улазу, са западне стране, је трем под којим се налази чудотворни бунар.

Према запису на основу казивања тутора храма Обрада Михајловог из 1863. године, један путник сав болестан и изнемогао пио је воду из овог бунара и потпуно оздравио. Жена која је имала отворене ране на табанима код своје је куће прала овом водом ноге и после неколико дана ране су се зацелиле. Још неки су нашли лека својој болести међу којима има и једна девојка, Словакиња.

После свега што се догодило и великог култа народног према овом бунару Црквеноопштинска скупштина одлучила је да подигне данашњу капелу поменуте године. Овде се долазило уочи Ђурђевдана, Спасовдана, Духова и Свете Петке када су се вршила ноћна бдења и читале молитве за болесне. Данас тога више нема, али се за Богојављење одатле још увек узима вода и носи у цркву.

Извор: riznica.net, Епархија бачка

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *