„Да шетам Паризом и једем кроасан у штиклама“

Колумнисткиња и списатељица Јована Кешански из Челарева недавно је боравила у Паризу где је позвана на трибину о менталном здрављу, а у оквиру пројекта који је реализован у сарадњи са Културним центром Срба у Паризу.
Како је дошло до ове лепе сарадње, какви су утисци након разговора са нашим женама из дијаспоре и наравно, какав је утисак оставио сам Париз, говорила је Јована за Недељне новине.
Откуд Јована у Паризу?
Моја читатељка Стана Грубор која већ три године живи у Паризу, одлучила је да организује трибину на којој ће се говорити о менталном здрављу жена у дијаспори и позове мене као једну од учесница. Написала је пројекат у ком је навела основну идеју и учеснике и предала га на конкурс Културног центра Срба у Паризу. Пројекат је прошао и тако је Јована отишла у Париз. Било је једноставно само зато што је она као организатор платила авионске карте, а др Иван Михаљев, који ми је својевремено лечио главобоље и у међувремену постао пријатељ, помогао око финансирања смештања. То су две особе које су ми омогућиле одлазак. Хвала им на томе.
Како је прошла трибина и да ли можеш да кажеш нешто о свом учешћу?
Трибина је била врло посећена, отвориле су се неке важне теме и дебата, али то је тек почетак или загребана површина.
На тему „Снага и рањивост наших жена у дијаспори“ говориле смо психотерапеуткиња Марина Јаћимовски Шоти, Стана Грубор која је написала пројекат и ја као ауторка две књиге. Не живим у дијаспори, то сам и рекла на трибини, али могу да помогнем отвореном причом о томе како је кад се у свом телу осећаш као у дијаспори. Грађанин другог реда са кризом идентитета. И све учиш поново да би ти било добро. Та прича се показала врло важном јер су на крају вечери прилазиле жене да ми кажу да се исто осећају и да се захвале. Била сам дирнута када је једна од њих још током трајања трибине питала да ли може да ме загрли и пољуби. Не можете ни да претпоставите колико нам је неопходна међусобна подршка уместо бацања клипова у точкове без обзира да ли смо овде или у Паризу. Ако сам им заиста помогла да се не осећају усамљено или изгубљено у својим стањима и животу, мој пут за Париз имао је смисла.

Какав је Париз?
Четири дана је мало да би се доживео Париз, заправо било који град, али пошто ја све доживљавам интензивно, тако сам доживела и Париз. Ајфелов торањ није како неки кажу гомила гвожђа на једном месту, он је запањујућ из сваког угла, а можете да га гледате из даљине, из близине, из парка кроз зелену или розу крошњу, који год угао заузмете он је чаробан. Посетила сам Лувр, катедралу Нотрдам, Тријумфалну капију, Монтмартр, Јелисејска поља… и све ме је одушевило. Можда се поклопио мој и сензибилитет Париза. Колико год да има туриста, нисам осетила буку, напетост, чула свађу. Све некако тече својим током. Без притиска. Лагано. Или је то можда био одраз мог стања док сам била тамо. Људи су ми се осмехивали, и ја њима. Осећала сам се полетно, радосно, живо. Живо. И сигурна сам да ћу се вратити, само овог пута са Срном.
Написала си да су се неке жеље из друге књиге оствариле са одласком у Париз?
Да. Невероватно је то. У једној причи у другој књизи написала сам шта бих волела да ми се оствари, и уз Њујорк сам навела и ово: Да шетам Паризом и једем кроасан у штиклама.
Тад нисам имала појма да ће се то већ за годину и по дана догодити. Нисам додуше била у штиклама, била сам практична, али је кроасан био у руци, а ја у Паризу. Такође сам написала да бих волела да спавам на аеродрому (што је моја жеља за губитком контроле и предвидивости) и то се догодило јер смо због квара на авиону морали да га напустимо. Одвезли су нас после два сата на аеродрому у хотел, већ је било близу поноћи, и тамо смо одспавали око четири сата да бисмо поново пролазили чекирање, контроле и коначно ушли у авион после тринаест сати од планираног лета. Морам пазити шта желим.
Да ли ће Париз бити инспирација за трећу књигу?
Неће. Више ме инспиришу наши људи, наша средина и контакт са њима из чега онда иде онај, за писање најважнији, контакт са собом. Париз је био диван та четири дана, али ја не умем да пишем о дивним стварима. Њих осетим и оставим тако у себи. Лоше ствари морају напоље кроз речи. Трећа књига је већ у припреми и остајем у досадашњој теми.
Д. Ј. Бујак



