БЛОГ: Данијела Зељковић

Толико пута смо разговарале да имам осећај да се одлично познајемо, а опет нисам сигурна да сам се представила баш најбоље. Шта више, чујемо се сваки дан, видимо се у пролазу купатилских огледала и излога пекара, стално гледам у тебе а опет, нисам сигурна да ли бих те препознала да те стварно видим. Како је то тужно.


Непознавати особу која је свакодневно присутна у твом животу. Да не кажем константно. Само, схватила сам да никад, баш никад нисам била потпуно искрена са тобом. Знам то јер кад желим да ти ухватим поглед док переш зубе или се умиваш, пребрзо окренеш главу да видиш колико ти је реп изломљен или почнеш погледом да тражиш флеке од каменца по лавабоу. Избегаваш ме, знам то, осећам. А то се ради само онда када у некога немаш поверења или можда када знаш да неко и није баш најискренији са тобом.

Само сазнање да треба да ти признам да сам се сакрила од тебе саме изазива у мени нелагоду, неко панично треперење срца да не кажем страх. Да ли је превише ако те замолим да ми опростиш што сам се одвојла од тебе негде на плочницима Кисачке улице, поред излога Црног Обелиска? Опрости ми што сам спаковала те кофере и вратила те у родни град. Опрости ми што сам ти одузела снове о каријери и путовањима. Опрости ми што сам занемарила твоју жељу да будеш најбоља себи радећи само оно што волиш. Опрости ми што сам исекла твоје мреже које си плела годинама по улицама и пасажима Новог Сада, мреже по којима си могла да ходаш, скачеш не мислећи да ћеш пасти. Опрости ми што нисам веровала у тебе кад си уписала електротехнику иако си упала на буџет, вредно радила за то две године уназад. Опрости ми што сам тако лако одустала од твоје замисли да се образујеш на врхунском нивоу. Опрости ми што ми се свидело да будем међу „паметнијима“ на смеру менаџмента иако сам знала да је то само линија мањег отпора.

Укочена леђа од седења и „сви остали уче брже од мене“ су тако глупи изговори. Лазар је завршио електротехнику. Ти си му показивала математику и физику. Ти. И браво за Лазара. Опрости ми што нисам била упорна као он. Опрости ми, не знам када се први пут десило, што сам помислила да си мање вредна од других. Волела бих да знам када се десио тај моменат да сам ти рекла: Еј, НЕ можеш ти то, одакле ти та идеја.

Ја баш волим да будем људима ветар у леђа, ја обожавам да ставим осмех на лице неком другом. Опрости ми што је „неком другом“ постало важније од тебе. Опрости ми што сам ти дозволила да њихова очекивања постану твоје обавезе и одговорности. Хеј, јел ти чујеш ово, како је страшно. Шта сам ти урадила….

Мора да сам ти досадна, да си се уморила јер видиш да све знам, превише причам, стално ти нешто „дробим“, расуђујем, осуђујем, а ништа ти од тога није боље. Опрости ми што сам ти бесом враћала снагу па те тај бес изјео више него та твоја туга коју си хтела да отераш. Опрости што не знам да ућутим и што увек имам нешто да кажем. Баш сам досадна.

Опрости ми што ти нисам рекла да није паметан онај који свашта зна него онај који се воли. Воли се делима и негом и јаким, снажим НЕ свакој врсти насиља и малтретирања. Опрости ми што си због мог скретања погледа научила да је нормално живети у страху. Највише ми је жао што се бојиш. Рекла бих свега. Јер сам ти искривила овај свет.

Верујем да има штошта још да кажем, верујем да сам пола заборавила тј. сакрила, потурила у углове свог сећања, да се не види. Ако се сетим, замолићу те да ми и то опростиш. Само још једно, опрости ми што не могу да ти обећам да ћу од сада бити ту. Нисам баш сигурна да сам спремна. Можда када успеш да ми опростиш, једно по једно будем јача и одлучнија. Да те волим, да бринем о теби, да чујем, а не само да слушам, да будем храбра, да ти кажем да ће све бити у реду и да није страшно кад се погреши, кад се греши. Само желим да те волим, безусловно. Хвала ти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *