Блог: АЛИГАТОР

Моја ружа чајевка је процветала, ниска је, има тек један цвет, али тако је лепе боје, бео са једва видљивим назнакама млечно розе. Тешко је описати, то га чини посебним. Залила сам је и онда са црвеном кантицом продужила према јавору, борићима и ружама које су годинама већ овде.
Мислим да их је нешто напало, сутра ћу ако смогнем снаге по овој врућини отићи до пољопривредне апотеке да питам шта напада листове ружа и чиме предатора да ја нападнем.
Комарци су немилосрдни, моје беле ноге сијају као месечина у мраку, дајем им знак, позив на бесплатан оброк.
Јуче сам се скоро онесвестила испред зубне ординације у Петровцу. Нисам се наспавала, појела сам само кришку диње и за десет минута са Срном отрчала до аута. Тамо сам чучала крај њених ногу да ме држи за руку док јој дају анестезију и ваде зуб. Било је много расклимавања, ко стабло из земље, олуја у клештима помера га напред, назад, лево, десно, крви има, али подноси добро. Када је све било готово, устала сам нагло и осетила да ме облива ‘ладан зној и да ћу у наредна три минута сигурно пасти у несвест.
У мој пупак забодено је од најранијих дана танко жилаво црево, родитељска нога на метални део и пумпај увиђавност, не замерај се, не дери се, не причај под туђим прозором, иди у радњу ако те неко пошаље, Јована десет је увече, стишај се, јави се, јави се још једном и ситне баналне кутурне стварчице које су код мене узеле маха и нарасле у „не могу да им кажем да ми је лоше, не могу да их сад одвлачим од посла и пацијената својом несвестицом, одузећу им време, забринућу их, мораће да ме поливају водом, да ми квасе вратне жиле, можда да ме носе до столице, ипак ћу да се онесвестим напољу“.
Платила сам и једва изашла, села сам одмах на степеник уз тихо јечање Влади да ми донесе воду јер ћу пасти у несвест. Онда сам допузала до аута, полила сву воду по лицу, деколтеу, врату, укључила климу, попила гутљај кока коле и некако дошла себи. Украла сам детету шоу, она је са својим зубом спакованим у пластичну бочицу требала да буде у центру пажње, а не мокра пребледела рашчупана мама са чијег лица капа вода.
Али, то није рекла, већ се мало усплакала јер се уплашила за мене. Тад сам помислила онако у несвести шта би било да умрем. Нисам се удубљивала јер ми је већ било довољно лоше.
Касније док сам глумила зубић вилу у продавници, гледајући рафове, осетила сам се поново изнемогло али била сам одлучна да ствар истерам до краја. Спавала сам ноћас на терасном троседу јер јој је дошла сестра на спавање. Ноге не могу скроз да се пруже, осим да мађионичарским триком лебде у ваздуху. Обртала сам се, мењала позицију, проверавала да ли су се ознојале, да ли спавају, како спавају, мало гледала филм у ком алигатори јуре тату и ћерку у поплављеном подруму током урагана у Флориди, на моменте се питајући да ли бих ја смела да допливам до дренажне цеви иако знам да су два алигатора ту и колико боли кад ти стрпа руку у чељусти.
Да имам осам или десет година ово би ме заиста преокупирало, можда не бих могла ни да спавам, али са скорих 44. питала сам се само како да изведем то око пружања ногу у ваздух.
Мама за десетак дана иде у Соко Бању, сама. Питала ме је данас да ли у продавницама у којима глумим зубић вилу имају обичне папуче јер не може да се тушира у апостолкама, рекла сам јој, било је вруће и није ми се причало, да не иде ко киша око Крагујевца и да слободно узме моје које стоје данима испред улаза. Радује ме њен полет. Већ две недеље две хаљине опеглане висе на офингерима закаченим за врата старог шифоњера.
Данас је хтела да се провоза до Дунава после пет, али сам јој рекла да се не зајебава и не зачикава судбину. Отишла је касније и није било до Дунава.
Идем сад под туш и да мало читам Марка Аурелија. Заправо морам да упакујем неке књиге које сутра шаљем, па онда ипак нећу стићи да читам Марка јер сам сажвакана од данашњег прања прозора, рибања, пајања и усисавања. И неспавања синоћ.
Рекла сам себи данас: Јована, нема више за*ебанције, од сутра сваки наредни дан лећи ћеш у 23, читаћеш књигу и заспати до поноћи. Пакујем своје вампирско одело у црни кофер, носим на таван. Скидам зубе којима сам себи сисала крв у ситним сатима, стављам у пластичну кутију.
Не занима ме где сам ни куда идем. Није добро не знати то, али је добро не лупати главу због тога што не знаш. Посебно на ову врућину.
Ј. Кешански



