Вук Ђурица – писац из сенке

Вук Ђурица из Бачке Паланке написао је и објавио до сада три књиге. Прва која је објављена је „Пут самоистребљења“, након тога уследила је књига „Долина детлића“, а последња објављена је „Боја без имена“. Вук је неко ко је писањем почео да се бави сасвим случајно, а своје идеје и маште невероватно брзо преточи у писане речи. Оно што је важно истаћи јесте да су његове књиге наишле на сјајне реакције читалаца, а у своју понуду уврстили су их познати домаћи издавачи.
Још као мали, када је требало да се напише нешто за школу, Вук је увек писао песме. Поезија је његова прва љубав када је у питању писање, а прозом, тачније писањем романа и прича почео је да се бави за време епидемије корона вируса.
-Занимљиво је да пре тога нисам чак много ни читао књиге, тек тад сам почео мало више да читам и деловало ми је као нешто у чему ја могу да се опробам. Тако сам почео да пишем са своје 32 године. Прва моја књига није ни објављена, писао сам је више да бих научио како се пише. До сада сам објавио укупно три, а готова је и четврта, прича Вук за „Недељне новине“.
Како нам каже Вук, његове књиге не могу да се сврстају у само један жанр. На пример, „Пут самоистребљења“ састоји се из десетак прича које су међусобно повезане, а све су различитог жанра, од трилера, до драме.
-Могао бих да кажем да сваку књигу прати мистерија која се разрешава на самом крају романа. То је оно што је специфично и што је заједничко за све три књиге, додаје он.
Вук није одржао промоције својих књига, каже како није баш добар у јавним наступима, али његове занимљиве приче упркос томе пронашле су пут до читалаца, а њихове реакције су више него одличне.
-Књигу „Пут самоистребљења“ је прочитало доста људи и за њу ми до сад још нико није рекао да је лоша. Мислим да је добро прихваћена јер обухвата људе и све њихове мане, сазнање да свет није добар и да ми као људи морамо да будемо бољи. Некако су се сви ту препознали и то је нешто што је свима блиско. „Боја без имена“ је књига у којој су се углавном пронашле жене, јер прича прати девојчицу Петру која је преживела стрељање у Другом светском рату. Могао бих можда да направим промоцију, али онако како ја желим, класичне промоције једноставну нису нешто што би ми пријало, са осмехом каже Вук.
Позиве за промоције је, како каже, добијао, али се још није одлучио на тај корак. Вероватно ће и промоција у његовом да случају да се догоди изненада и спонтано, баш као што је и почео да пише и као што и инспирацију за писање свакодневно изненада добије.
-Добијем идеју тако што чујем или прочитам нешто што се десило или код нас или било где у свету и на основу тог неког догађаја ја замислим своју верзију те приче, одем у неки други смер. Што се тиче мог стваралачког рада, углавном устанем ујутру, пишем оно што сам испланирао за тај дан, сат или два и наставим дан, додаје наше саговорник.
Књигу „Долина детлића“ Вук је каже, написао за своју душу. Своје пријатеље и познанике искористио је за ликове у књизи, уз нешто измењена имена, убацио их у историјски свет и то је дело посветио њима и себи. Наравно, у припреми је и нови роман.
-У питању је прича о жени која је изгубила мужа и сина, након чега је оболела од шизофреније. Она живи изоловано, а прича прати њену борбу са тим стањем. То је следеће што радим. Имам и три готова романа, који чекају објаву. Мени не треба много времена да напишем дело, више времена ми одузима све остало што иде уз то – корице, лектура, илустрације… Већину тога сам радим, једино лекторисање не могу сам, ту ми треба помоћ, рекао је он.
По реакцијама публике, која за поједине Вукове књиге каже како нису до сад прочитали бољу, рекло би се да је пред њим лепа књижевна каријера. Занимљиво је да, чак и они који нису љубитељи жанрова који обухватају његове књиге, опет са лакоћом могу да их читају и у њима да се пронађу. До прве промоције, када ћемо радо поново са њим разговарати, желимо му још много узбудљивих и невероватних прича.
Д. Ј. Бујак



