У суботу су Митровске задушнице

Митровске задушнице ове године обележавају се у суботу, 7. новембра, уочи празника Светог великомученика Димитрија – Митровдана.
Тог дана верници Српске православне цркве сећају се својих преминулих чланова породице и пријатеља, пале свеће за покој душа и молитвом чувају успомену на оне који више нису међу живима. Митровске или јесење задушнице један су од четири велика дана у православном календару који су посвећени молитвеном сећању на преминуле. Српска православна црква их обележава у суботу уочи Митровдана.
Субота је у православној традицији дан када се посебно помињу упокојени, због чега су и задушнице установљене управо на овај дан. Верници најпре одлазе у цркву, где се служи Света литургија, а потом и парастос за упокојене. Том приликом могу да предају папирић са именима преминулих чланова породице како би их свештеник поменуо у молитви. Након црквене службе одлази се на гробље, где се пале свеће, уређују гробна места и, уколико је могуће, позива свештеник да одржи помен и окади гробове. Уколико неко није у могућности да посети гробове својих најмилијих, може да оде у најближу цркву, запали свећу и помоли се за њихове душе. Суштина овог дана није само у физичком одласку на гробље, већ првенствено у молитви и сећању.
Према црквеној традицији, три ствари имају посебно место на Задушнице:
Кувано жито (кољиво) – симбол је васкрсења и вечног живота. Пшеница подсећа на Христове речи да зрно мора да падне у земљу и умре како би донело нови род.
Црно вино – користи се за преливање жита током помена. Симболизује Божје милосрђе и Христову жртву.
Свећа – представља Христову светлост и веру у вечни живот. Њено паљење симболизује молитву за покој душе преминулог.
Један од најпознатијих народних обичаја јесте дељење хране на гробљу. Верује се да се на тај начин чини добро дело у спомен на покојника и да се кроз даривање показује љубав и поштовање према онима којих више нема.
Храна се нуди родбини, пријатељима, комшијама, али и непознатим људима који обилазе гробове својих најмилијих. У појединим крајевима Србије постоји обичај да се свакоме ко приђе гробу понуди макар залогај хране. Домаћини често изговарају речи „За покој душе“, док они који прихвате послужење одговарају са „Бог да му душу прости“.
Овај обичај разликује се од места до места. Негде се на гробље носе само жито, вино и свеће, док се у другим крајевима припрема богатија трпеза.
Извор: Дневник



