Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (14. јул)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.
„Све о дечаку“ – Ник Хорнби
Вил Фримен има тридесет шест година, не жели децу, а ако њега питате, уопште не разуме зашто их сви препоручују. Живи у модерном стану у Ислингтону, са својим ЦД-овима и много слободног времена, захваљујући ауторским правима за ужасну божићну песму коју је његов отац написао још давне 1938. године. Међутим, Вил схвата предности самохраних мајки, поготово ако личе на Џули Кристи, па се из тих разлога придружује групи родитеља који подижу децу без партнера и измишља двогодишњег сина, чије одсуство захтева непрекидна компликована објашњења. На сцену ступа Маркус, дечак којем су се растали родитељи и који почиње да се боји суза своје мајке. Маркусов напредак у новој лондонској школи успоравају погрешна гардероба, погрешна фризура и наследна љубав према музици Џони Мичел. У ствари, деца га малтретирају. Кад је случај већ потпомогао да се сусретне са Вилом, који зна како треба да се облаче деца и да Курт Кобејн не игра за Манчестер јунајтед, зашто онда не би окренуо ситуацију у своју корист? (delfi.rs)
„Доба лептира“ – Хулија Алварез
Лепота, енергија и несаломива крхкост четири сестре Мирабал преточене су у невероватну причу о хероинама које су жртвовале своје животе у име слободе.
Патрија, Минерва, Марија Тереза и Деде, Лептирице које су постале легенда.
Четири девојчице, рођене у богатој и ученој породици, одувек су биле блиске и снажно повезане, упркос великим разликама у карактеру и животним путевима које су изабрале: бунтовница Минерва је још као сасвим млада одлучила да се заузме за потлачене; побожну Патрију у покрет отпора довели су чудни путеви вере; лакомислена и романтична Марија Тереза посветила се борби из љубави, а Деде, једина преживела и најмање склона политичком ангажману и побуни, приповеда своју причу много година касније, и на тај начин се коначно поново окупља са сестрама.
Двадесет пети новембар 1960. Три сестре пронађене су недалеко од олупине њиховог џипа, на дну литице на северној обали Доминиканске Републике. Званичне новине извештавају о њиховој смрти као о несрећи. Нигде се не помиње да је четврта сестра жива. Нити да су ове сестре биле међу водећим противницима Трухиљове власти. И не мора. Јер сви знају ко су оне. (vulkani.rs)
„Вила фазанка“ – Бојан Кривокапић
По повратку из иностранства, где је провела скоро цео радни век, Ана, главна јунакиња овог романа, купује стан „с погледом на Дунав и Дом армије”. Покушава да се удоми, али јој птице из прошлости не дају мира. Једног августа одлази на север равнице, у Вилу Фазанку, да причува кућу и пса своје најбоље пријатељице. То је почетак грозда прича, сусрета и односа неких наизглед обичних, али и врло необичних ликова. Ту је и Гранда, мађарска вижла, која неуморно маше репом.
Ово је роман о мирној равници која бубри као поткожни пришт, и из које гласови прошлих времена и некадашњи станари стуштених кућа својим вишегласјем не допуштају велу заборава да их прекрије. Вила Фазанка, у којој се један у други преливају амбијент приморски и равничарски, роман је и о могућим љубавима и свету у којем губици не морају да нас повуку на дно, већ нам отварају нове спознаје и доводе нас до спокоја.
Роман-дворана огледала: једна прича уоквирује другу, друга отвара трећу, трећа понире у следећу, из сваке следеће могла би изронити нова прича, а сваки њен део у себи садржи одраз целине. Пред читаоцем се прожимају, комуницирају и умножавају наизглед неспојиви простори: пуста(ра) и пиморје, гробља и куће, шуме и небодери. На сваком од тих простора историја је будна и жива, понегде као документ, понегде као враџбина. Утемељена у времену које препознаје стабла као стојеће људе, „Вила Фазанка” чува магију свакодневице, не као приповедачки трик, већ с дубоким разумевањем целовитости која се успоставља трансцендирањем губитка.
Маријана Чанак
Вољела бих бар на један дан гледати свијет очима Бојана Кривокапића. Уронити у вртлог њежности и емпатије његових ликова. Осјетити ту неисцрпну вољу за животом и наду да никад није узалуд вољети. Напросто, вољела бих писати такву књижевност. – Лејла Каламујић (knjizare-vulkan.rs)



