Горка сећања и тешке последице НАТО агресије 1999. године

Пре 27 година, 24.3.1999. године у 19.45 сати, почело је бесомучно и злочиначко бомбардовање Савезне републике Југославије од стране НАТО пакта.


Ироничан је назив те операције која се звала „Милосрдни анђео“, али за становнике Југославије тада није било ни мало милости. Напади НАТО авијације трајали су 78 дана и рат је завршен 10.6.1999. године потписивањем Кумановског споразума којим су се наше полицијске и војне снаге повукле са Косова и Метохије, а ушле мировне трупе КФОР. Војна интервенција против наше земље покренута је без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, супротно свим међународним правима, што је изазвало бројне контроверзе у иностраном јавном мњењу.

Напад на нашу земљу покренут је када су западне земље тврдиле да се над албанском мањином на Косову и Метохији врши етничко чишћење и крше људска права, а иницијална каписла био је измишљени масакр над шиптарским терористима у селу Рачак. Полицијске снаге су 15. јануара 1999. године легитимном акцијом разбиле већу групу терориста из такозване ОВК. На лице места дошла је мисија ОЕБС коју је предводио Вилијам Вокер, а инсцениран је масакр над албанским цивилима. Каснији преговори у Рамбујеу су само потврдили војну акцију.

НАТО пакт, предвођен Сједињеним америчким државама, Великом Британијом, Француском и Немачком, са још 15 земаља чланица Алијансе, током 78 дана бомбардовао је цивилне и војне циљеве у Југославији, путеве, мостове, саобраћајнице, Пошту у Приштини, аеродроме, рафинерије, чак и стамбена насеља, Амбасаду Кине у Београду, РТС… При томе су НАТО злочинци користили и забрањено оружје (бојне отрове, касетне бомбе, пројектиле са осиромашеним уранијумом), посебно на простору Косова и Метохије. Иако са застарелом опремом, припадници наше војске храбро су се супротставили вишеструко надмоћнијем непријатељу. Војска Југославије није претрпела велике губитке у техници, јер је показала изванредну вештину и применила тактику постављања лажних циљева.

Током НАТО агресије, је према неким изворима, настрадало 1.008 припадника војске и полиције, а при томе је рањено преко 6.000 војника и полицајаца. На мети НАТО авијације нашла су се и стамбена насеља у Алексинцу, Нишу… Укупно је у рату страдало више од 2.000 цивила, а једна од њих била је трогодишња Милица Ракић у Батајници.

НАТО агресија окончана је 10. јуна 1999. године, али наглашавамо да тадашња СРЈ, иако у подређеном положају, није војно поражена, већ политички. После 26 година остала су само горка сећања на ратна дешавања и последице које се и дан данас осећају.

Један од директних учесника рата био је и генерал-мајор ВЈ у пензији Драган Колунџија из Бачке Паланке.

-Био сам заменик команданта 243. оклопно-механизоване бригаде стациониране у Урошевцу и обављао сам дужност начелника Штаба бригаде. Превасходни задатак моје бригаде била је припрема земље за одбрану из правца Македоније, али, колико сам ја схватио касније, НАТО није ни размишљао о копненом нападу на Југославију, јер су мислили да ћемо се врло брзо предати и прихватити њихове услове. Оно што се десило на граници Црне Горе и Албаније, био је мешовити напад ОВК и албанске регуларне војске уз подршку НАТО авијације.

Дошао сам на Косово и Метохију крајем октобра 1998. године. Тада је била завршена противтерористичка операција која је трајала од марта 1998. године. У то време потписан је споразум о доласку Верификационе мисије ОЕБС-а на Косово и Метохију. Тим споразумом било је предвиђено да се све војне и полицијске јединице које су дошле из ужег дела Србије повуку са КиМ и врате у своје гарнизоне. Све је, међутим, указивало тада да ће доћи до бомбардовања Југославије, а то је потврдио и генерал Милановић, наш обавештајац у Бриселу, који је дошао до оригиналних планова за НАТО интервенцију. Значи, већ тада се знало да се спрема рат у Југославији. Што се тиче Рачка, није се десио масакр албанског цивилног становништва. Највећа наша грешка било је повлачење полиције пре доласка истражитеља. Полиција је узела оружје од погинулих терориста, а припадници ОВК су тада наместили као да су то побијени албански цивили. Да смо поступили како је требало, они би инсценирали други инцидент. Преговори у Рамбујеу вођени су тако да се не прихвате услови.

Сада, после више од две и по деценије, генерал у пензији се сећа ратних дешавања.

-Било је јако тешко време, јер сам био одвојен од породице. Осетио сам ту празнину и тек тада увидео шта ми значи породица. Са ове дистанце сматрам да је политика та која може да избегне рат и да доведе до рата. Дочекали смо почетак бомбардовања врло разумно, јер смо добијали информације и од обавештајних и политичких структура о развоју догађаја. На време смо тада напустили мирнодопске локације и касарне, мада је део јединица био ангажован у простору. Велики проблем био је на оним просторима где је живело већинско албанско становништво. Тада су сва дислоцирања била лако откривена и дојављена шиптарским терористима и НАТО-у. Ми смо се, ипак, трудили да то радимо својски и показали смо школски пример високог морала, храбрости и јунаштва. Имали смо генерацију војника на редовном одслужењу војног рока од марта 1998. године. То је била наша најобученија војска која је представљала кључ стабилности целог корпуса. Када је потписан Кумановски споразум, нису то јединице војске дочекале са раздраганошћу, већ са горчином у устима, јер су сматрали да је то пораз. Шта год ми причали, не може се другачије третирати, али то није војнички пораз, већ политички. После Кумановског споразума сусрео сам се са британским официром који је надмено наступио и рекао нам да можемо пешке да напустимо локацију. Међутим, када смо упалили наше тенкове и транспортере, нису могли да верују шта имамо од технике, присећа се наш саговорник.

Генерал у пензији Драган Колунџија додаје да је НАТО био бруталан, јер су гађали цивилне циљеве и у немоћи ливаде, тамо где ничега није било. Припадници наше војске су се сналазили на разне начине, подметали су макете да их гађају, палили су ватру са циљем смањења наших жртава што је пилоте злочиначке алијансе збуњивало.

-Инфериорни смо били у средствима ПВО. Имали смо само ракете Стрела 1 домета пет километара и ракетни систем КУБ средњег домета. Хероји из 250. ракетне бригаде оборили су два авиона НАТО алијансе у рејону Срема, Ф 117 А и Ф16, и драго ми је да је то мој колега пуковник Славиша Голубовић лепо описао у књизи „Пад ноћног сокола“. Тај дивизион је био врхунски увежбан, а без синхронизованог рада тешко је постићи то што су урадили припадници 250. ракетне бригаде, закључује генерал у пензији Драган Колунџија из Бачке Паланке.

Иако су бројке о тачном броју жртава током НАТО бомбардовања Југославије и даље предмет дебата, највећи број жртава је био међу цивилима, али их је било и међу војницима Југославије и полиције. Последице су дубоке и дугорочне, а ефекти на здравље и животну средину се још увек осећају.

Д. Зорић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *