БЛОГ: Данијела Зељковић

Тражио ми је да нацртам школу. Недостаје му тај један рад да му закључи петицу. То је
једина ствар коју пристајем да радим за њих када је у питању домаћи јер у ствари, радим то за себе.


Било је некада дана када сам желела да упишем средњу уметничку. Ово су сад само трагови тога. Цртам до касно у ноћ и одмарам главу. Не стижем у тим моментима да мислим ни на шта друго сем на три тона, мора да има три тона сваке боје.

Та школа је била и моја школа. И тако цртајући салу за физичко, главни улаз и кош долазим до степеница где је она увек излазила да упали цигару. Са капије школе би се видео њен осмех када наиђем. И када школа није више твоја ипак је у њој био неко твој.

Не сећам се последњег нашег разговора. Углавном сам је звала да је замолим да пронађе изгубљену књигу или металофон од ових мојих „бандита“. Никад јој није било тешко иако је оперисан кук успоравао њено кретање. Није била моја крв, али ме је волела и дочекивала више него рођени. То су они људи што те воле само тако, једноставно и без претераног разлога.

Сањала сам је лепу, дошла је да ме види и тако сам се обрадовала у сну. Помислила сам гледајући је тако лепу, како су могли да слажу да је умрла те јулске ноћи, оборена ударом. Можданим. Нисмо се помирили са одласком. Ниједна жена ове наше породице није прихватила да те нема. Јер је неправда.

Била је борац, мајка, саборац. Понела је на плећима и темеље и цигле и зидове. Подигла је на рукама три сина. Прегазила неправде и ружне речи осмехом. Била сам ти код дечака. То су људи. Вредни. Коцкасти се смеје као ти. Али у сваком делу куће и дворишта фали твоја рука и само што се не чује: „Еј мала, хоћеш кафу. Добро си се сетила да дођеш“.

Нешто је ишчупано.

Нечега нема па се не може ни удахнути.

Једноставно фалиш.

Да сам ти барем написала реч за живота.

Идаље те видимо.

Идаље те волимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *