Анксиозност код младих: Како је препознати и превазићи?

„СИГУРАН КУТАК: МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ МЛАДИХ“


Емоционални поремећаји, међу којима су анксиозни, су, према подацима, најчешћи у адолесценцији – већа учесталост се види код старијих тинејџера у односу на млађе. Глобалне процене указују на то да око 4% деце од 10–14 година и око 5% адолесцената од 15–19 година имају анксиозни поремећај, при чему различити типови анксиозности имају различите прозоре настанка (нпр. сепарациона анксиозност чешће рано, социјална анксиозност и панични поремећај типично у раној или средњој адолесценцији). Како препознати анксиозне поремећаје и како их превазиђи, питали смо мастер психолога, Слободана Мићића.


Анксиозност је уобичајена, адаптивна емоција — тело и ум реагују на опасност, неизвесност или захтевне ситуације (нпр. испит, интервју, промене). Када говоримо о анксиозним поремећајима, ради се о интензивном, прекомерном, често ирационалном страху или бригама које су тешке за контролисање, трају дуго и значајно нарушавају свакодневно функционисање (школа, односи, спавање, храњење). Поред психичких симптома, анксиозност често има и соматске (телесне-физичке) манифестације (тресење, убрзано дисање, болови у стомаку, главобоља, напетост).

Мета-анализе показују да се просечан почетак разликује по типу поремећаја — од раног детињства за неке специфичне фобије до раних/средњих тинејџерских година за социјалну анксиозност и панику.

Типични знаци код младих (психа + понашање + тело):

  • Константна брига или претерано страховање (више него што је ситуација реално захтева).
  • Избегавање школске наставе, друштвених ситуација, активности које су раније биле у реду.
  • Физички симптоми без јасног медицинског узрока: честе стомачне тегобе, главобоље, напетост, честа потреба за тоалетом.
  • Потешкоће са спавањем (тешко уснивање, буђење ноћу, лоши снови), промена апетита.
  • Раздражљивост, тешкоће концентрације, пад школског успеха.
  • Паника: изненадни напади интензивног страха са палпитацијама, гушењем, страхом од смрти — може навести родитеље/наставно особље на тражење хитне помоћи.
  • Компензаторно понашање: стално тражење сигурности или умирујућих гаранција, прекомерно провере ствари, ритуали (код неких поремећаја).
  • Промене у односима: повлачење, непријављивање за дружења, конфликти са родитељима.

Поред типичних знакова, психолог нам открива који су то алармантни знаци када је заиста потребно потражити стручну помоћ:

– Мисли о самоповређивању или суициду, или било какав чин самоповређивања, затим нагли пад у функционисању, односно не може да долази у школу, не једе, не спава или не брине о личној хигијени. Ту су и интензивни и учестали панични напади који доводе до избегавања важних активности, као и значајне регресије у развојној фази (нпр. мокрење у кревет код детета које је то превазишло) или повлачење из свих активности. Чак се јавља и злоупотреба алкохола или психоактивних супстанци као покушај „самолечења“. Ако се појави било који од наведених знакова, то није нешто што „само пролази“ те је неопходно брзо и професионално реаговање – наводи Слободан Мицић.

Коме се обратити за помоћ?

1. Породични лекар/педијатар/школски психолог — добар први корак за процену, искључење медицинских узрока и упућивање на специјализоване услуге.

2. Клинички психолог (специјалиста за децу и адолесценте) — за психотерапијску процену и провођење третмана који се показао најефикаснијим (најчешће когнитивно-бихејвиорална терапија, рад са породицом и излагања).

3. Дечји и адолесцентни психијатар — кад су симптоми изражени, постоји потреба за медикаментима, суицидни ризик, коморбидни поремећаји (тешка депресија, биполаритет, психоза) или кад терапија није дала одговор. Психијатар прописује и прати лекове.

4. Хитне службе/болнички пријем — код непосредне опасности за живот (суицидне намере/план, озбиљно самоповређивање) или ако је дете у акутној паничној кризи која угрожава физичко здравље.

5. Школа — сарадња са наставницима и школским тимом (психолог, педагог) може бити кључна за прилагођавање захтева и постепени повратак у школу.

Мастер психолог Слободан Мићић указао је неколико различитих приступа у лечењу анксиозних поремећаја:

*Психотерапија (први избор за већину младих):

Когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) — најјаче доказивање ефикасности за децу и адолесценте са анксиозношћу. Укључује рад на препознавању и преобликовању дисфункционалних мисли, увођење техника релаксације, и — врло важно — постепено излагање (еxпосуре) ситуацијама које изазивају страх. Трајање типично: серије од ~10–20 сесија, понекад и дуже, уз задавање домаће задатке.

Породична ЦБТ/рад са родитељима — укључивање родитеља у план лечења смањује одржавање избегавајућих понашања (нпр. стално спашавање детета из стресних ситуација).

Интервенције у школи и социјалне вежбе за социјалну анксиозност (групне терапије) су често корисне.

* Лекови (када су индиковани):

Селективни инхибитори поновног преузимања серотонина имају највише емпиријске подршке код деце и адолесцената са умереним до тешким анксиозним поремећајима, нарочито када су симптоми тешки или не реагују довољно на психотерапију. Лекови се дају уз пажљиво праћење и уобичајено у комбинацији са психотерапијом.

Важно: све медикаменте прописује и прати психијатар/педијатар; код младих постоји повећана обазривост на нуспојаве и потребно је провођење процене самоубилачких мисли при започињању/лечењу.

* Комбиновани приступ

* Краткорочне мере (самопомоћ и подршка)

Психопедагошки рад, технике дисања, планирање спавања, физичка активност, ограничење кофеина и супстанци, рутине, вежбе излагања у малим корацима, рад на смањењу хиперфокуса на симптоме. Ове мере помажу, али код клинички значајне анксиозности често нису довољне саме по себи. Недостатак знања о менталном здрављу; култура „снажног понашања“, страх од етикета или последица (нпр. како ће школа/послодавац гледати на њих), и погрешни митови (да је то „лењост“ или „мањак воље“). Ове реакције често доводе до скривених проблема и одлагања тражења помоћи.

Како породица конкретно помаже (ДА и НЕ)

ДА: слушајте без осуђивања; признајте да су симптоми реални (“видим да ти је ово јако тешко”); пружите стабилност и рутину; мотивишите и подржите тражење стручне помоћи; учествујте у терапији ако терапеути предложе породични рад; похвалите сваки корак (нпр. долазак у школу, излазак на дружење). Корисно је имати конкретне планове: шта радити кад дете има напад панике, ко зове кога, како смирити (технике дисања), итд.

НЕ: минимизирати (“само се смири”), кажњавати из страха (“престани бити кукавица”), подстицати избегавање (нпр. стално спашавање из ситуација које плаше дете), или ширити поруке срама. Избегавање често одржава анксиозност.

Практична комуникација – пример фраза:

“Видим да ти је тешко — хвала што си ми рекао/ла. Хоћеш ли да седнемо и поразговарамо/тражимо некога ко може да помогне?”

“Не морам да имам решење сада, али могу да ти будем подршка и да заједно потражимо помоћ.”

*Сарадња са школом: обавештење школског психолога/педагога ради прилагођавања обавеза, постепеног повратка и смањења стреса.

Из свега можемо закључити да је комуникација веома битна, као и приступ проблему. Како би се то постигло, важно је да прођемо едукацију о променама код деце и да знамо како их препознати. Некад врло безазлене ситуације могу да нам открију емоционално стање детета, стога морамо научити да их слушамо и пратимо. Породица увек мора бити први ослонац у животу сваке особе, јер једино заједно и уз љубав, поштовање и разумевање можемо постићи и излечење.

Аутор: Д. Б. 

Пројекат је суфинансиран од стране Општине Бачка Паланка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *