БЛОГ: Данијела Зељковић

Ако ћу по нечему памтити наша дружења то је смех од ког мораш мало да “пустиш у гаће”. Баба би се већ под старе дане и закашљала толико да нам пресече тај угођај једним чврстим страхом да ћемо је удавити шалама. Никад се нигде нисам тако смејала као са њих три.
Мама уме често да каже да смо женски “Маратонци”, али једино ја још одолевам фамилијарном шаблону, у народу популарном као – распуштеница. Не оптерећује их много та „погрдна“ реч, само постаје још један додатни разлог за забаву и смех.
Баба ипак има мало другачије виђење ствари, она мисли да је ту нека магија уплела прсте и урекла сав женски род по њеној линији. Ја верујем да се ради о женама изразито специфичног карактера које са годинама добијају поприлично јасну слику о томе шта се трпи, а шта не. Опет морам да изузмем бабу јер је она то све завршавала у кратком року, још у оно време. Кад кажем све мислим на два брака у пар година. Мама и сестра су дале мало дужу шансу.
Него, смеха и галаме је било вазда, и сада је тако када успемо све четири да се састанемо, али је то на жалост све ређе. Ми смо од оних што се „не деру само тако причају“. Мој муж увек препричава први долазак на ручак код нас и несигурно стајање испред врата, јер су жамор и галама били толико велики да је био убеђен да је у току озбиљна свађа и да је можда најбоље да се окрене и оде.Испоставило се да је то ипак био само још један дан испуњен радошћу и смехом, као пчеле радилице, тако и ми зујимо.
О прављењу ајвара и пекмеза и координацији посла моје бабе може дуже мало да се приповеда. Није се знало ко ће који део да ради, ал’ се знало које операције се изводе и којим редом тако да посао није трпео, а жене су се смењивале како су стизале, што ми, што комшинице, што рођаке, другарице. Руке су радиле, прале, чистиле, млеле, мешале и без било какве пометње посао би бивао завршен. Енергија присутних жена која би се створила као којекакав портал водила вас је у царство звано матријархат.
Мирисале су кафе, печене парике, ватра смедервца и мокри бетон. У сумрак мирисао је и умор, али су стаклене тегле лупкале једна у другу све поносне на нас, каква ли смо дела створили. А тиме су се хранила гладна чељад, како су се њихови стомаци пунили тако се и пунила душа. Јер свако ко је једном присуствовао оваквом догађају зна да је љубав та која је дала укус и крајњи шмек и помало србијанско порекло моје бабе. Паприка је ипак у њеним рукама другачије мирисала.
Синоћ сам седела са ћерком на тераси упијајући утиске и склапајући слике у једно лепо сећање на прослављен рођендан. У једном моменту је почела да се смеје до суза па чак и губећи дах. Гледала ме је у очи и непрекидно се кикотала покушавајући да „не пусти у гаће“. Нисам је смиривала нити спутавала јер од свих мојих добрих особина и врлина пре свега јој жеилм да наследи баш ту. Да се смеје до суза и упи*ки од среће.



