Изазови и препреке са којима се суочавају слепи и слабовиди

Слепи и слабовиди људи се свакодневно суочавају са разним препрекама, од физичких до психолошких и социјалних. Те препреке се разликују од особе до особе, од случаја до случаја.
Генерално, највећи проблем слепих и слабовидих је запошљавање, јер нема више занимања која би они могли да раде. Раније су то биле телефонске централе, али сада тога више нема. Такође, велики проблем је и образовање, јер све мање младих слепих и слабовидих особа познаје и користи Брајеву азбуку. Следећи проблем, конкретно у нашем граду, је недостатак звучних семафора који би знатно олакшали кретање овим особама. Ту су и физичке препреке попут оних када несавесни суграђани паркирају аутомобиле на пешачким стазама куда се крећу слепа и слабовида лица или остављају бицикле, а ту је и недостатак тактилних стаза. Ипак, можда и највећи проблем још увек представљају предрасуде и дискриминација према слепим и слабовидим лицима.
Међуопштинска организација слепих и слабовидих Бачка Паланка организује радно-окупационе радионице на којима чланови ове организације праве предмете од дрвета, вуне, папира, цветне аранжмане и слично. Тиме они показују креативност и да су и они корисни део друштва. Још једна корист од учешћа у радионицама је и дружење са осталим члановима и размена искустава. Слепе и слабовиде особе се често у немоћи и несигурности затворе између четири зида, што је јако лоше по њихово психичко стање.
Идеалан саговорник на тему изазова и препрека слепих и слабовидих особа је једна од најстаријих чланица МОСС Бачка Паланка, Љубица Погач. Она је дубоко загазила у девету деценију живота, ова прилично витална бака има непуних 87 година живота. Има јако мали остатак вида на левом оку, док на десном ништа не види. Живи сама у стану на првом спрату, али свакодневно иде у оближњу продавницу где је прилично сви знају и зато јој излазе у сусрет када јој је помоћ потребна, а то су честе ситуације.
-Борим се докле могу, само пређем пут и практично сам већ у продавници. По најстрожем центру града се крећем по сећању, јер знам готово напамет где се шта налази од препрека, каже ова храбра бака која се и поред здравствених проблема не предаје.
Љубица Погач нема само тешку слабовидост, већ и дијабетес. Она сама себи даје инјекције инсулина три пута дневно. То повлачи за собом дијететску исхрану прилагођену особама оболелим од шећерне болести. Дијабетес је један од узрочника слабовидости наше саговорнице, која је настала пре више од 40 година.
Како се крећете по стану?
-По сећањима, знам напамет где шта стоји. Телевизију не гледам, већ је слушам, а слушам и радио. У кухињи се исто тако сналазим уз, понекад, и чуло мириса. Једноставно, Бог ми је одузео вид, али ми је дао истанчано чуло додира.
Да ли вас неко повремено обилази?
-Обилазе ме синови, а млађи син плаћа све рачуне. Обилази ме повремено и моја другарица, тако да са те стране немам проблема. Једино што не могу да радим по кући разне послове.
Да ли се сусрећете са предрасудама?
-Има их, али претежно код младих. Трудим се да их се клоним, колико је то у мојој могућности. Недавно сам залутала у другу улицу у граду и питала сам једног старијег господина да ме упути ка центру. Изашао ми је у сусрет, а можда је и он знао да имам проблема са видом. У суштини, боље се споразумевам са старијим особама. Слично је и у продавници где су запослени прилично предусретљиви према мени, а такође и муштерије. Једноставно, не тугујем за оним што немам. Највећи подстрек ми даје Дејана Бачко, Девојка са крилима, са њеном огромном вољом за нормалним вођењем живота, закључује слепа и слабовида чланица МОСС Бачка Паланка.
Љубица Погач је корисник старосне пензије и прима туђу негу у максималном износу. Држава се труди да кроз социјална давања помогне слепим и слабовидим лицима, али без неког већег помака.
Проблема је много, али првенствено друштво и локална заједница треба да препознају слепе и слабовиде јер и они живе ту поред нас. Они треба да препознају њихове потребе и да их подрже.
Д. З.



