Ко је био Имре Фаркаш, архитекта који је пројектовао Железничку станицу у Новом Саду?

Стравична несрећа која се догодила на Железничкој станици у Новом Саду, у којој је због рушења надстрешнице смртно страдало 14 особа скренула је пажњу на то здање које је почетком шездесетих година прошлог века представљало прави архитектонски бисер.


Зграда железничке станице у Новом Саду ауторско је остварење архитекте Имреа Фаркаша и његових сарадника из пројектног атељеа “Архитект“. Изграђена је давне 1964. године за осам месеци, док је њена реконструкција тајала три године.

Архитекте Имре Фаркаш и Милан Матовић су посао урадили беспрекорно. Одлично су пројектовали пружни полигон са четири пролазна, два локална и пет колосека за возове на чекању, а здање поделили на четири функционалне целине – део за управљање саобраћајем, репрезентативни хол са чекаоницама, ресторан и сегмент за истовар и преглед возова.

Кров је био луцидна ауторска маштарија, асоцијација на кровове типичних панонских кућа. Импресивно јебило и станично предворје са уочљивом „потковицом“, окретиштем за приступна друмска возила. Унутрашњост „потковице“ оплемењена је прелепим цвећњаком.

Пројектовани објекат је био изузетно функционалан и омогућавао је да у само једном минуту преко 1.000 путника са перона стигне испред зграде.

Фаркаш је рођен 1924 године у Новом Бечеју. Студирао је и дипломитао у Београду 1950. године. По дипломирању био је ангажован као асистент, а потом и као хонорарни наставник на предметима Нацртна геометрија, Перспектива и Техничко цртање на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Скопљу где је остао до 1955. године.

У том периоду био је помо}ник директора за пројектоваwе при истом Факултету, а бавио се пројектовањем и израдом статичких прорачуна. Најпознатији пројекти Имре Фаркаша у Македонији су Гимназија у Тетову (1951) и већи стамбени блок за универзитетске наставнике, настао у сарадњи са колегом Ристом Шекеринским.

Током наредне деценије живи и ради у Новом Саду као водећи архитекта у ПБ “Архитект” где пројектује више јавних и школских зграда (Производна хала Кулпин, Средња машинско – техничка школа, Средња медицинска школа, Педагошки факултет и типски пројекат осмогодишње школе на Лиману I), као и веши број стамбених зграда.

У то време му је поверења градња новосадске железничке станице, која је изграђена за непуних осам месеци.

Посебну пажњу посвећивао је детаљима, у у ентеријеру великог и двоетажног хола. Плафонска површина састављена је из истих “позлаћених” квадратних плочица, које су у датој констелацији попримиле улогу неуобичајеног и неконвенционалног модулуса покривања “цик-цак” унутрашње, доње површине кровне конструкције. Чувено “Фаркашово злато” допринело је топлини овог двоетажног простора, па самим тим и једној топлој и домаћинској добродошлици приспелим путницима у Нови Сад.

Како су медији писали, због зависти код локалних архитеката и појединаца на власти; у јавности се у то доба, повела кампања против предлога да се он награди Октобарском наградом града Новог Сада.

Фаркаш је тешко доживео саплитање колега и иселио се у Канаду. Нови Сад је напустио 1966. године и преселио се у град Брамптон у Канади, где се бавио архитектонским пројектовањем до пензионисања 1996. године. Станицу у Новом Саду никада није заборавио, а његови тамошњи студенти још и данас када се нађу у Европи обавезно посете животно дело свог професора. Пре десетак година је преминуо.

Фаркаш је припадао бројној групи домаћих архитеката који су стварали под јаким утицајем европске функционалистичке архитектуре. Његова дела карактеришу функционалистички дизајн ентеријера и екстеријера, примена равних кровова и различитих материјала.

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *