Препоруке за читање НБ „Вељко Петровић“ (23. март)

Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.


„Тамни анђео“ – Мика Валтари

Мехмед није човек – поновио сам. – Можда је он анђео таме, можда је он Онај који ће доћи. Носи све знаке. Али немојте погрешно да ме схватите, – додао сам брзо – ако је он човек, онда је он нови човек, први од своје врсте. С њим почиње ново доба, доба које ће породити људе веома различитог соја од оног ког ми познајемо. Владаре земаљске, владаре ноћи, који у својој охолости и пркосу одбацују небеса и бирају овај свет. Верују само у оно што им говоре њихове очи и разум. У свом срцу не признају ни човечанске ни Божије законе, њихов циљ је једини закон. Доносе пламен и студен пакла на површину земље и саме снаге природе држе зауздане. Не плаши их ни бесконачност океана нити висина неба. Када буду покрили копно и море, изградиће себи крила, у својој лудој жеђи за знањем, како би могли да одлете до звезда и покоре чак и њих. Мехмед је први човек те врсте. Како замишљате да му се супроставите?

– А западне земље? Унија?
– Ноћ ће прогутати западне народе заједно са Константинопољем. Константинопољ је последње светло, последња нада хришћанства. Ако дозволе да се угаси, заслужиће своју судбину.
– А каква ће бити њихова судбина? – упита он. – Извините, господару, али волео бих да знам како бих се припремио.
– Тело без духа – рекох. – Живот без наде, ропство човечанства, тако безнадежно робовање да робови више неће ни знати да су поробљени. Богатство без среће, обиље без снаге да се у њему ужива. Смрт духа.

„Стара српска религија и митологија“ – Веселин Чајкановић

Из времена када је наш народ припадао паганизму није нам о његовој религији остало никаквих писаних споменика, ни домаћих ни страних. Та празнина није била ни накнадно попуњена. И у доцнијим временима док су старинска веровања, старински култови и божански митови могли бити још у снази, или бар у свежој успомени, није се нашао нико да их забележи. Да ли нам се, код овако неповолјних услова, код одсуства савремених докумената, може испунити неодолјива желја да ипак сазнамо штогод о религији наших предака? На ово питање можемо, без икаквог двоумлјења, дати потврдан одговор. Религија једнога народа, уколико је нашла израза у обичајима и веровањима, не мења се ни лако ни брзо.

Многобројни религијски обичаји и радње – дочаравање кише, одбрана од грома, оставлјање последњег снопа, клање извесних животиња о извесним празницима; па онда различита веровања – у виле, дивове, вештице, вампире, демоне вода, у сеновита дрвета – сачувани су као преостатак из врло далеке прошлости и живе и данас, често у пуној снази. У највећем броју случајева схватамо ми данас ове ствари и појаве као празноверице. Међутим, понеке старинске верске обичаје – као што је, на пример, посипање покошене траве по цркви о Духовима; колјиво о слави и у култу мртвих; ставлјање иконе или крста на груди покојнику – прихватила је и хришћанска црква, само им је дала своје хришћанско објашњење. На основи данашњих верских обичаја и народне традиције, идући од случаја до случаја, можемо створити доволјно јасну и тачну слику о нашој старој религији. (delfi.rs)

„Звезда над празнином“ – Дејан Стојиљковић

Добитник „Андрићеве награде“. Роман о неукротивом генију и мистериозној смрти Бранка Миљковића.

У рано јутро, 12. фебруара 1961, пред сам почетак помрачења Сунца, у Ксаверској шуми, на периферији Загреба, пронађено је беживотно тело младића како клечи обешен о дрво дебљине дечје руке. Вест о овој смрти брзо је протутњала тадашњом Југославијом, јер се радило о Бранку Миљковићу, принцу поезије, који је у тренутку смрти имао само 27 година и цео живот пред собом.

Како се нашао ту? Шта га је довело на то самотно место? Да ли је дигао руку на себе или је можда убијен?

Пратећи последње три године Бранковог живота, са реминисценцијама на његово детињство и ране године, роман се бави трагичном судбином генијалног уметника у вечитом сукобу са светом. Ово је истовремено прича о једној држави и њеној Служби безбедности, али и прича о изузетном појединцу који попут Прометеја доноси човечанству ватру и светлост живота.

Аутор бестселера Константиново раскршће и Каинов ожиљак и сценариста култне серије Сенке над Балканом у овом роману покушава да одговори и на оно суштинско, најважније питање:

Ко је, заиста, био Бранко Миљковић?

„Већина историјских књига бави се људима на врху. А шта ако је суштина испод тога? Дејан Стојиљковић као мало ко уме да преобликује прошлост у садашњост, и зато је овај роман о најпознатијем Нишлији, највећем песнику бивше Југославије и родоначелнику Клуба 27, ремек-дело српске књижевности, али се њиме једна од највећих мистерија овде не завршава.“ – Вељко Лалић (laguna.rs)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *