Интервју: Душан Сантрач, кошаркашки тренер

Тренерска каријера Душана Сантрача почела је далеке 1980. године и препуна је успешних резултата који се пре свега везују за женску кошарку. Прва асоцијација на Сантрача је женска кошарка, јер је ту стекао пуну афирмацију као тренер, иако је искусни стручњак једно време водио и мушку кошарку.


-У Младенову сам играо до 1978. године, а онда сам прешао у Марину где сам провео сезону. Потом је уследио повратак у Младеново где сам две-три сезоне био играч и тренер. У међувремену сам полагао за кошаркашког судију, а у Марину се враћам 1983. године. Ту сам остао до сезоне 1987/88. године када смо у Марини направили екипу за висока дела. Тренер Марине у то време био је Ненад Аврамовић, а ја технички руководилац. Прва звезда екипе био је Лука Малетин, а поред њега у Марини су играли и Кисић, Зубац, Ашћерић и Кнежић којима је то била одскочна даска у њиховим каријерама. Ту екипу сам направио ја, почиње причу Душан Сантрач.

Кошаркашки радник из Бачке Паланке, Душан Родић је Сантрача 1988. године убедио да преузме женску кошарку.

-Тада сам наследио Градимира Јатића. У те две године сам прикупио много девојчица, било их је преко 100, да би у сезони 1989/90. са 40-50 девојчица прешао у АТЗ „Превоз“. Ту смо направили изванредан резултат, ушли смо у финале Купа Војводине где смо у финалу изгубили. Имали смо тада јако млад тим са просеком од 15-16 година. Практично смо од бетон лиге дошли до Прве Б лиге. Тада су за нас играле Маја Чинчурак, Горица Оклобџија… У то време смо имали итекако успешних резултата на турнирима јуниорске лиге Југославије, на пример у Никшићу, код нас у Бачкој Паланци и Новом Саду, али смо тада играли са нашим кадеткињама. На сва три турнира смо били у финалу, а најближи титули јуниорског првака Југославије били смо овде у Бачкој Паланци када нас је „Војводина“ победила. Имали смо у то време све попуњене селекције, од пионирки до сениорки.

У међувремену је АТЗ „Превоз“ угашен, уследила је промена назива клуба у „Пром превоз“, да би напослетку клуб преузео Небојша Краљ и његова приватна фирма „Графокартонка“. Под тим именом су Бачкопаланчанке 1994. године ушле у Прву лигу. Клуб је у то време имао велику подршку града и локалних предузећа што Сантрач истиче у позитивном смислу.

Прве године наступа у Првој лиги, ЖКК „Бачка Паланка“ играла је плеј аут за опстанак у Железнику. Успеле су популарне „голубице“ да, као дебитанти, сачувају прволигашки статус.

-Друге прволигашке сезоне смо у клуб довели Сњежану Стјепановић, бившу репрезентативку Југославије Марију Узелац Зорић, Дејану Цвјетан и са таквом екипом смо у Првој лиги остали до 1997/98. године, а капитен екипе била је Гордана Вујичић. За разлику од прве када смо се борили за опстанак, у наредних неколико сезона нисмо били испод четвртог места на табели. Били смо у финалу Купа Југославије када смо на нашем терену несрећно изгубили од Профи Динама из Панчева са пола коша. Истакао бих да нам је у то време пуно помогао генерални секретар КСЈ Раде Петровић. Највећи успех нам је био пласман у Куп Лилијане Ронкети где смо дошли до четвртфинала. То је био најбољи резултат што се тиче наше женске кошарке у европским такмичењима.

ЖКК „Бачка Паланка“ била је у врху женске кошарке у Југославији до сезоне 1997/98. када се екипа расформирала, а на јесен 1998. године Сантрач прелази у Војводину која је тада лоше започела сезону са серијом пораза. Доласком Сантрача на клупу Новосађанки, екипа се консолидовала и заређала победе да би на три-четири кола пред само бомбардовање „Војводина“ сезону завршила на другом месту. Фебруара 1999. године је „Војводина“ играла у финалу Купа Југославије са Хемофармом из Вршца и изгубила.

-Највеће задовољство ми придаје чињеница да сам све ове успехе, говорим за Бачку Паланку, постигао са девојкама из наше средине. То ми је највећа сатисфакција. У последњој деценији прошлог века смо трајали 10-11 година, да би се завршило бомбардовањем наше земље. Већ 1999/2000. године појављујемо се поново као ЖКК „Мајевица“. Поново смо окупили старе кошаркашице и довели смо Весну Џувер. ЖКК „Мајевица“ је две сезоне постизала одличне резултате, били смо међу прве четири екипе, да би 2002. године из потпуно нејасних разлога ХП „Мајевица“ одустала од финансирања.

Сантрач се по распаду екипе кошаркашица 2003. и 2004. године појављује са мушком екипом Бачке Паланке.

-Милкан Мрђа је тада у Челареву имао двадесетак одлично селектираних момака и направили смо договор да нам КК „Челарево“ уступи комплетну екипу да би ми направили мушку екипу у Бачкој Паланци. Ми смо ту радили две године, све је било под контролом, до промене локалне власти. Ту престаје моја тренерска активност што се тиче града, јер нисмо имали подршку локалне самоуправе. У међувремену је Дејана Цвјетан оформила свој клуб у Новом Саду, „ЖКА“, и мене је 2006. године позвала да им помогнем да уђу у Прву лигу. Други део сезоне сам провео на клупи „ЖКА“ и увео их у Прву лигу.

Сантрач је имао и блиског додира са репрезентативним селекцијама Југославије. Био је једно време помоћник, а касније и први тренер кадетске репрезентације Југославије са кошаркашицама.

-Било је то 1994. године када сам постао помоћни тренер националне селекције за кадеткиње, да би две године касније био промовисан у првог тренера репрезентације. Са том екипом сам 1997. године играо на Европском првенству у Шопрону у Мађарској где смо били пети. У међувремену сам био на челу тренерске организације Војводине, а као круна мог рада у кошарци сам четири године био члан председништва Кошаркашког савеза Југославије. То је било 2006/07. године.

На питање да направи паралелу квалитета женске кошарке из деведесетих година прошлог века и сада, Сантрач каже да само захваљујући ентузијазму селекторке Марине Маљковић женска кошарка још опстаје.

-Што се тиче женске кошарке на нивоу Србије, ми смо у неком статусу кво. На локалном нивоу се то не може ни поредити, стање није позитивно, а без помоћи локалне самоуправе не видим начин како се кошарка, и мушка и женска, може оживети у Бачкој Паланци. Прво нема играча или играчица које тренирају, што се одражава и на квалитет. Врло лако бих окупио и мушкарце и девојке и почео да радим са њима, јер ми кошарка недостаје. То је мој живот. Поседујем енергију, вољу и жељу да се, ако постоји расположење у врху локалне власти, ставим на располагање граду. Ово је на крају крајева био град кошарке.

Током целе тренерске каријере, Сантрач је имао подршку локалних медија, на првом месту „Недељних новина“ којима се од срца захваљује.

Душан Сантрач није само тренер, он је ментор, мотиватор и покретачка снага кошарке у Бачкој Паланци. Иза њега стоје резултати које нико никада неће обрисати. Деведесете године су за спорт у Бачкој Паланци биле златна ера, а добар удео у томе је имала и женска кошарка.

Д. З.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *