Младен Ђордан жива легенда гајдобранске библиотеке

Младен Ђордан из Гајдобре читав свој радни век провео је као библиотекар у сеоској библиотеци и био неко кога је цело село знало, а иако има 93 године, радо и данас дође у библиотеку где воли да се присети како је некад било радити један од најлепших послова.
Затекао је свега 710 књига кад је почео да ради, далеке 1961. године. Како су сеоску библиотеку највише посећивала деца, узимајући школске лектире, Младен је, каже, имао свој начин рада са децом.
-Волели су да шврљају по књигама, да цепају по који лист, а мој метод је био само да их похвалим. Ђаци су носили лектире, предшколци сликовнице, па онда не врате на време, а ја њима само кажем „ти си ми најбољи“ и онда су се они међусобно такмичили. Не вреди критиковати иако су погрешили, онда буду још гори, прича Младен за Недељне новине.
Трећину времена током свог рада провео је „на терену“, ишао је по селу и на тај начин привлачио нове чланове у библиотеку.
-Говорио сам им да се од Покрајине добијају нове књиге ако имамо више чланова и тако сам их наговорио да плате чланарину, која је тад била и више него симболична, и постану чланови библиотеке, додаје наш саговорник.
Младен из тог периода памти пуно анегдота које и дан данас радо препричава. Једна од њих је везана за дело Лава Толстоја, „Ана Карењина“. Наиме, био је период јесењих радова на њиви, а Младен је и сам, као и већина у томе време, имао земље. У библитеку је стигла књига „Ана Карењина“, а примерци су дуже време стајали у кутији. На питање Младену зашто их не распакује и заведе у фонд, рекао је да „имамо ту воз, па се бојим да нам не изађе и не оде под воз“. Увек је био спреман за шалу, па је као млад написао неколико шаљивих песама.
Чика Младен, са осам завршених разреда основне школе, са своје 93 године, и како и сам каже, не баш великим бројем прочитаних књига, био је и остао обележје библиотеке у Гајдобри. Током свог радног века дочекао је и угостио бројне великане српске књижевности међу којима су Перо Зубац, Матија Бећковић, Бранко Ћопић, Бранко Радичевић и бројни други. Међу њима је и есејиста Рајко Петров Ного са којим Младен, наравно, има своју анегдоту.
-Понудио сам га ракијом. Прво је рекао да не пије, а онда сам додао „хајде болан једну с’нога“, на шта је он рекао „како неће Ного с’нога“ и наздравили смо. Увек је било овде шала и анегдота, прича Младен Ђордан који за крај додаје да старачке дане проводи сам, али да се увек нађу они који га радо обилазе спремни за чашицу разговора и присећања на нека боља времена.
Д. Ј. Бујак



